Nepotrebno prizivanje zla

Ovih dana, dokumentarni kolaž “17. i 18. Mart 2004”, producenta Ninoslava Ranđelovića skrenuo je pažnju javnosti u Srbiji, ali i šire. Naime, taj film, sudeći po rečima pomenutog stvaraoca, predstavlja neku vrstu propagandnog odgovora srpske strane, koja dugo vremena nije uspevala da parira albanskoj priči.
Neću da ulazim u verodostojnost prikazanog materijala, koji je svakako užasan, ali ne mogu da ne primetim kako je film jednostran, tendenciozan i mnogo podseća na propagandne RTS žurnale Miloševićevog režima s početka i s kraja devedesetih. Kao takav, taj film se ne nalazi u funkciji smirivanja situacije već pospešuje nacionalističku histeriju u Beogradu ali i po već radikalizovanim krugovima srpske dijaspore na Zapadu. Zar je to odgovor na inicijativu za dijalog i na pruženu ruku kosovskih lidera? Takav odgovor nije ništa drugo do induktor mržnje i netolerancije. Kako je moguće da prosečan srpski građanin nakon gledanja takvog filma bude u stanju da Albance prihvati kao ljude, da bude za dijalog, za mir, da ne mrzi?
Situacija se na Kosovu polako smiruje i zaista nema potrebe da se tim filmom provociraju albanski ekstremisti na dalje akcije. Film je u najmanju ruku nepotrebna provokacija, iako, podvlačim, autentičnost materijala zaista ne izaziva nikakvu sumnju. Međutim, time bi trebalo da se bavi kosovsko pravosuđe i međunarodna zajednica.
Ukoliko bi srpska država stala iza ovog filma, bila bi to sabotaža napora međunarodne zajednice i onih iskrenih albanskih lidera koji teže napretku Kosova i celog regiona, a samim tim i rešavanju problema srpske zajednice.
Nemojte koristiti tuđu nesreću za svoju promociju gospodine Ranđeloviću.
Nemojte koristiti nečiju patnju za promovisanje promašene politike oko Kosova. Ne sme se ponoviti 17. mart, ali ovaj film kao da to priziva.

Julia Gldžn-Pickett,
London