Mreža za medalje

Uprkos zabrani vlasti, u nedelju 2. oktobra u Beogradu je ipak održan jedan masovni skup. U „Pioniru“, poprištu mnogih velikih uspeha jugoslovenskog i srpskog sporta, održana je, pred oko 8.000 ljudi, parada srpskog sportskog ponosa! U roku od dve nedelje Srbija je, na mreži, pokorila Evropu. Prvo su odbojkaši u Beču postali prvaci kontinenta a onda je zlatna nit stigla i do Beograda gde su odbojkašice prvi put u istoriji osvojile zlatnu medalju a Srbija postala prva zemlja posle 20 godina, odnosno od raspada bivšeg SSSR, bivše Čehoslovačke i bivše Jugoslavije, koja istovremeno ima prvaka u obe seniorske konkurencije. Dunav nikada nije bio zlatonosna reka, ali u slučaju odbojkaša kao da je ona zlatna mreža iz Beča srećno doplovila do Beograda, „uhvativši“ u njemu još jednu zlatnu medalju. Ako se dodaju svetsko kadetsko zlato i svetska juniorska bronza u muškoj konkurenciji, kao i bronzana medalja juniorki na EP, sve ovog leta, onda je jasno da odbojkašima mreža, osim za prebacivanje lopte, služi i za „hvatanje“ medalja. Dve godine posle osvajanja olimpijskog zlata u Sidneju 2000. i evropske titule u Ostravi 2001. predsedniku Odbojkaškog saveza Srbije Aleksandru Boričiću, nesumnjivo najvećem “krivcu” za srpsko odbojkaško čudo, pala je na pamet genijalna ali u tom času rizična ideja da kormilo ženske odbojkaške reprezentacije poveri mladom Zoranu Terziću, stručnjaku koji je tada imao 36 godina. Ovaj profesor fizičke kulture, nekada skromni igrač u Crvenoj zvezdi, imao je za sobom solidne trenerske rezultate sa juniorima Crvene zvezde, ali kako ga je i zašto Boričić “video” kao rešenje za klupu ženske državne selekcije, samo on zna… Ispostavilo se da je, još jednom, video dalje i bolje od drugih. Zoran Terzić je danas selektor sa najdužim stažom u evropskoj odbojci, čovek kontinuiteta ali i autoriteta. Kada su nas ono odbojkašice 2006. budile u zoru da iz Japana pratimo njihov put do prve medalje, bronzane na svetskom prvenstvu, nismo bili sigurni da li se radi o trenutnom uzletu ili početku kretanja stazama uspeha kojima su odavno koračali odbojkaši. Pokazalo se, na sreću, da je reč o ovom drugom. Prošle nedelje u Beogradu zablistale su šampionke Evrope Jovana Brakočević, Maja Ognjenović, Suzana Ćebić, Jelena Nikolić, Nataša Krsmanović, Brižitka Molnar i Jovana Vasović. Jovana Brakočević je u Japanu imala samo 18 godina, ali Zoran Terzić je u njenih 196 cm video ogromni potencijal. Terzić je stručnjak koji se retko nervira, uvek deluje smireno, čak je zbog uvek ozbiljnog lica dobio nadimak “Baster Kiton evropske odbojke”, ali iza mirnoće krije se autoritet znanja i čvrst karakter koji je u protekloj deceniji znao da dovede i do konflikta sa nekim igračicama (Anja Spasojević, Ivana Đerisilo, Vesna Čitaković) ali su rezultati Terziću dali pravo da odlučuje kako misli da je najbolje za tim. Rečenica koju je izgovorio u nedelju, u jednom tajm-autu kada je sve izgledalo izgubljeno jer su Nemice vodile 2-1 u setovima i 6-0 u poenima, ući će u anale srpskog sporta: - Devojke, imate pravo da izgubite ali nemate pravo da se ne borite… Nije baš kao major Gavrilović 1914, ali delovalo je. Usledio je čudesan preokret, “Pionir” se zapalio i izneo devojke do senzacionalne pobede. Uloga trenera videla se i u odluci da odlučujući deo meča odigra bez Jovane Brakočević. Videvši da se popularna “Joca” umorila, Terzić je najbolju igračicu ostavio na klupi a adute pronašao u Brižitki Molnar i Sanji Malagurski koje su odigrale meč karijere kada je bilo najvažnije. Većina trenera pribegla bi alibi-odluci da najbolji igrač bude na terenu u nadi da će iz sebe izvući poslednje atome snage i doneti preokret, ali Terzić, očito, nije trener običnog kova. Iako deluje mirno, zna da se iznervira kad sudije prekardaše u greškama pa je letos na “Gran priju” u Kini u meču Srbija - Kina isključen, što se u odbojci retko dešava. Terzić je sa ovom ekipom više nego sa porodicom (uzgred, oženjen je rođenom sestrom majke Novaka Đokovića, tako da je svetskom teniskom reketu br. 1 teča), zajedno su od maja! Prvo je, treći put zaredom, osvojena Evropska liga, potom je na prvom učešću na “Gran priju” osvojena bronzana medalja, da bi kruna naporne sezone bilo zlato u „Pioniru”. Ali nije kraj: u novembru ih, od 4. do 18, čeka „Svetski kup” u Japanu na kome valja biti među prva tri jer ta mesta daju vizu za Olimpijadu u Londonu… Kakva bi to Olimpijada bila bez evropskih prvakinja? Iza uspeha odbojkaša stoje uspešni ljudi, odnosno uspešni Odbojkaški savez. Na čelu je već više puta pominjani Aleksandar Boričić, nekada i sam vrhunski igrač, član generacije koja je 1975. u ovom istom “Pioniru” osvojila prvu medalju, bronzanu, za ondašnju jugoslovensku odbojku. Odavno je i važan čovek u evropskoj i svetskoj odbojkaškoj reprezentaciji, odnedavno i prvi potpredsednik CEV (evropske federacije) sa izgledima da uskoro postane i predsednik. Nesumnjivo najvažniji srpski funkcioner danas u međunarodnim sportskim federacijama. Zahvaljujući njemu Srbija je, zajedno sa Italijom, za kratko vreme bila suorganizator evropskih prvenstava u obe konkurencije s tim što je finalni deo muškog šampionatga 2005. bio u Italiji a sada je ženska završnica igrana u Srbiji. Uz Boričića je još mnogo vrednih ljudi, od generalnog sekretara Slobodana Miloševića, preko potpredsednika Nenada Golijanina i Vladimira Vanje Grbića, nekadašnjih asova, do privrednika Aleksandra Vlahovića i Gorana Pitića. Marketing saveza izuzetno je ojačan dolaskom Zorana Avramovića, čoveka koji je ispekao zanat u fudbalskom klubu Crvena zvezda i koji je svoje znanje majstorski primenio u sredini koja zna da ceni kreativnost. Dovoljno je pogledati slogane OSS na zvaničnom sajtu (magazin saveza zove se “Odbojka spaja”, akcije nose nazive “Odbojka sutra”, “Lopte za pobednike”, “Treneri za pobede”… Na sajtu OSS vidi se mapa sa regionalnim centrima, odbojka se ne igra samo u Beogradu već i u Užicu, Subotici, Vršcu, Kraljevu, Novom Sadu, Zrenjaninu, Smederevu, Nišu, u Kosovskoj Mitrovici…Odbojkaši su živi dokaz da kvalitetan rad, strpljenje i vizije donose vrhunski rezultat ali pod “malim” uslovom da su na čelu ljudi koji sve to “vide” i koji to što su zamislili mogu da realizuju. Odbojka ih ima, ali dok pišem ove redove ne mogu a da se ne setim mojih prijatelja i poznanika Save i Laze Grozdanovića, Skaleta Gvozdenovića, Čede Grbića, ili kolege novinara Zorana Petrovića, vrhunskih trenera i igrača u vremenu kada je odbojka bila daleko od ovoga što je danas ali su oni i tada imali viziju… I još jedno sećanje. Na „Pionir“. Izgrađen je 1973. za Evropsko prvenstvo u boksu a prvi su ga „pozlatili“ Marjan Beneš i Mate Parlov osvajanjem titula. U decembru te godine rukometašice Jugoslavije postale su prvakinje sveta, 1975. zlatnom medaljom na EP su se okitili košarkaši, dok su odbojkaši bili bronzani, 1978. godine na svetskom prvenstvu u boksu osvojili smo šest srebrnih i jednu bronzanu medalju... Slavili smo velike pobede tenisera u „Dejvis kupu“, kasnije su u „Pioniru“ trijumfovali karatisti, rvači, juniorska košarkaška reprezentacija na čelu sa Teodosićem, Tepićem i Raduljicom bila je prvak Evrope 2005, košarkaši „Partizana“ , zajedno sa svojim navijačima, pretvorili su ovo lepo zdanje u mit poznat širom Evrope. “Pionir“, zlatni dom srpskog sporta.