Ruska šolja čaja

Sredinom šezdesetih godina prošlog veka, u Beogradu je boravio ruski književnik Leonid Leonov (1899-1994) čije su se drame igrale na domaćim scenama. U bifeu Jugoslovenskog dramskog pozorišta ispričao je glumcima sledeću priču: Anton Pavlovič Čehov je voleo da gleda probe svojih komada, tačnije da sluša, jer se obično nalazio iza kulisa. Jednog dana, njegova supruga Olga, koja je igrala u komadu, prišla mu je iza zavese i pitala da li je dobro, da li uživa u igri. Čehov je odgovorio: „Dobro je, odlično je napisano.“ Nije teško složiti se sa piscem-lekarom, jer su drame Antona Pavloviča Čehova (1860-1904) ostale magično privlačne za reditelje do današnjeg dana. U proteklom veku od njegove smrti, Čehov je bio najizvođeniji pisac u Rusiji, što, naravno, ne čudi, ali zanimljivo je da je bio više izvođen u Francuskoj nego Rasin, Kornej, Molijer. U Srbiji su reditelji često tražili smisao u Galebu, Ujka Vanji, u Tri sestre, u Višnjiku. Ova poslednja Čehovljeva drama je premijerno izvedena 17. januara 1904. godine u čuvenom MHAT-u u Moskvi. Čehov je teško bolestan odgledao predstavu koja je reditelj Konstantin Stanislavski postavio u čast njegovog 44. rođendana. Umro je šest meseci kasnije. Ove nedelje, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu premijerno je odigran Višnjik u režiji Dejana Mijača koji je najavio da mu je to poslednja režija. Treba podsetiti da je Mijač režirao Čehova kao mlad reditelj u Novom Sadu (Ujka Vanju), potom kao sredovečan reditelj u Ateljeu 212 (Višnjik) i danas opet Višnjik, na rastanku. Kada se odlučivao za ovog pisca, kaže da podsticaji nisu dolazili iz života, da ih nije diktiralo vreme, uz opasku da Čehov ne pripada kategoriji pisaca koji dolaze na repertoar na krilima neke društvene krize. Na pitanje zašto su domaći reditelji imali tako malo sreće sa Čehovljevim dramama, Dejan Mijač danas za NIN kaže: „Kad se Čehov čita, to su određeni trenuci koji zateknu čoveka. Ja mu se često vraćam, pre svega pripovetkama, i on je moj najčitaniji pisac. Svojim opusom, Čehov pokriva svaki trenutak u životu bilo kog čoveka. Ja biram pripovetke koje mi leže tog trenutka. Ta percepcija, koja je pre svega emotivna i proizvoljna, velika je smetnja za onoga ko se hvata u koštac sa njegovim dramama. Mi smo narod koji nije sklon studioznoj i dubokoj analizi. A da bi se pristupilo Čehovu, on traži veliku i ozbiljnu pripremu. Ne samo reditelja, već svakoga ko mu pristupi. Taj mora biti spreman da dosta sazna, u cilju da se odrekne sebe. I da se podredi nečemu što je značajnije od njegovog trenutnog života.“ Reditelj Nikita Milivojević, koji se više puta oprobao sa delima ovog pisca, smatra da je za Čehova potrebno vreme, tri meseca minimum i to duplih proba ako je moguće, inače ne treba ni počinjati: “Možda je u tome pomalo i odgovor na pitanje zašto danas sve ređe igramo Čehova.“ Za mnoge autore je problem iščitavanja Čehova u tome što oni misle da je Čehov mislio, a Mijač na to jednostavno odgovara: „Ma, ne mislimo mi ništa. Problem je u tome što ne mislimo. Jer da mislimo, sve bi bilo drugačije.“ Mijač spada u retke srpske reditelje koji su za svoje režije jednako dobijali pohvalu publike i kritike. Većina je se Čehovim bila u teškoj svađi. Jedan od najvećih promašaja u novije vreme je bila postavka Tri sestre Vide Ognjenović na Velikoj sceni Narodnog pozorišta maja 2006. godine, koja je ubrzo skinuta sa repertoara. Nedavno preminuli Muharem Pervić je 7. maja 2006. u Politici u svojoj kritici „Odloženi odlazak“, između ostalog, napisao: „Kad bi Čehov kojim čudom video predstavu Vide Ognjenović, teško da bi bio srećan i zadovoljan, i verovatno bi se pitao da li je on napisao tako banalan i dosadan komad...” Nije, naravno, Vida Ognjenović jedina koja na sceni Narodnog pozorišta nije imala sreće sa Čehovim. Teatrolog Jovan Ćirilov, iz svog dugog teatarskog iskustva, zaključuje da „našim rediteljima Čehov nije ruska šolja čaja“. Naša publika, reditelji i glumci vole Čehova, ali nijedan naš značajni reditelj među svojih, recimo, deset najboljih predstava nema Čehova. Bojan Stupica je režirao Ujka Vanju, a najbolji mu je Dundo Maroje, Miroslav Belović, ruski đak, režirao je Višnjik, a najbolji su mu Irci. Mata Milošević se klonio zagonetnog Čehova. Režirao ga je samo u zarobljeništvu u Stalagu XVII, i to jednočinku Prosidbu, a najbolji mu je među Rusima, nimalo slučajno, Gorki i njegov Jegor Buličov. Koji bi mogao biti razlog tom nerazumevanju Čehova u Srba? Ćirilov kaže da je gotovo uveren da je razlog to što svaki od tih naših reditelja je mislio da treba da dosegne Čehova onako kako su ga režirali Stanislavski i Nemirovič-Dančenko. A vremena su se promenila: „Imao sam priliku da vidim postavku Tri sestre Nemirovič-Dančenka iz 1940. godine. Ona je bila tako prazna u svom sitnom realizmu bez poezije, da je posle gostovanja u Beogradu polovinom 50-ih godina prošlog veka MHAT izmenio glumice starice u ulozi mladih devojaka koje čeznu za Moskvom.“ Prvog savremenog Čehova koga je Ćirilov video bio je onaj u Pragu, koji je izabrao za prvi Bitef 1967. godine. Bile su to Tri sestre Otmara Krejče (1921-2009): „Umesto melanholičnih devojaka, na sceni su bile tri ženska bića vrela od strasti i zato histerične. Tri sestre koje dolikuju 21. veku su Kastorfova pod „pseudonimom“ U Moskvu, u Moskvu, koje je ove godine naša publika na Bitefu proglasila najboljom. Klasna aktualizacija Čehova, koja nije na strani poetičnih filistra, već ugnjetenih masa seljaštva je nešto najmodernije što se danas može videti u svetu na temu Antona Pavloviča. Video sam i uspele poznate rekonstrukcije à la MHAT Čehova, kako su to radili Štajn i Ašer, ali u njih je stanislavskovski verizam samo privid, a suština istinska poezija. Ivana Vujić je ove godine imala smelosti da režira Tri sestre u radikalno eksperimentalnom ključu.“ Naš pozorišni kritičar Ivan Medenica, ovako to tumači: „Čehovljeve drame kod nas se doživljavaju kao konzervativni teatar, psihološki i realistički, sentimentalan i nostalgičan, koje zato naši nadobudni Trepljevi hoće pošto-poto da razgrade. Istina je, međutim, da se ni u teoriji ni u svetskoj scenskoj praksi, Čehov odavno ne tumači u ovakvim opozicijama. Naprotiv, široko je raširen stav da je Čehov ujedno i realista i simbolista, i ruski i zapadnoevropski autor, i tragičar i komičar, i kritičar dekadentne aristokratije i neko ko je razume i s njom saoseća... Najbolje režije Čehova su upravo one koje su „dvopolne“, kao što je to bio sjajni Ujka Vanja takođe nemačkog reditelja Jirgena Goša na prošlom Bitefu. Naši „konzervativci“ doživljavaju Čehova kao sentimentalno-psihološkog realistu, naši „modernisti“ zato žele da ga iscepaju u froncle kastorfovske persiflaže, groteske i parodije, a i jedan i drugi pristup su – pogrešni. Srbija je zemlja ekstrema u svemu, Čehov je pisac koji najdublje prezire svaki ekstrem – verujem da je to glavni razlog njihovog nesporazuma.” Dramski pisac, esejista, književni i pozorišni kritičar, profesor Jovan - Vava Hristić (1933-2002) važio je za jednog od najboljih tumača Čehovljevog dela. NJegova studija Čehov dramski pisac i danas je obrazac za čitanje ovog pisca. Jedna od njegovih često korišćenih i citiranih misli povodom Čehova smatra se gotovo obrascem, a glasi: „Kraj Čehovljeve drame nije ni konačna definicija, ni konačna presuda; on je tajna koja ostaje da lebdi u vazduhu dok se svetla u gledalištu pale...“