Peking otkupljuje rimske dugove

Evropska unija je najvažniji trgovinski partner NR Kine, koja je postala najveća izvozna sila na svetu. Prošle godine je 27 EU-članica kupilo kineske robe u vrednosti od 282 milijarde evra, što je za 18,9 odsto više nego godinu dana ranije. Kineske firme su u proteklih šest godina kupile akcije evropskih preduzeća za 45,6 milijardi dolara, najviše u Velikoj Britaniji, Francuskoj i Belgiji. Otkako je zaoštrena dužnička kriza, EU sve više dolazi u žarište kineske ekonomsko-finansijske politike, jer rukovodstvo u Pekingu ima i te kako veliki interes da kod njegove najvažnije mušterije vladaju stabilni odnosi. KP Kine, koja posluje kao najklasičniji kapitalistički monopol (opisan još od Marksa i Engelsa pre vek i po), želi da štiti svoja preduzeća, koja su formalno privatna, ali podležu direktnoj kontroli aparata sveprisutne Komunističke partije. U borbi protiv praznih državnih kasa i dužničke krize, koju će otplaćivati unuci danas nerođene dece, zapadnoevropske zemlje se nadaju svežem novcu iz najmnogoljudnije zemlje sveta. Premijer Ven Đijabao je svečano izjavio da će „pružiti ruku pomoći“. Naravno da se tu ne radi ni o kakvoj „pomoći“, jer Kini je samo stalo da osigura svoje ranije investicije i da na njima zaradi. Kakve li još sve interese ovaj ekonomsko-politički zmaj time želi da ispuni. Narodna Republika ima 2,35 biliona evra (3,2 biliona dolara) deviznih rezervi, i time je ubedljivo vodeća finansijska sila na svetu. Jedan deo tog bogatstva je već uložen u evropske vrednosne papire ili državne obveznice, kako bi se smanjila zavisnost od dolara. Iako pekinške vlasti ne objavljuju takve podatke, stručnjaci procenjuju da se trenutno četvrtina deviznih rezervi nalazi u evro-papirima, a dve trećine u dolarskim obveznicama. Ukoliko se dužnička kriza u evrozoni bude širila, onda evro može da počne da gubi svoju vrednost – a time bi i kineske evroinvesticije postajale manje vredne. Stoga ta „pružena ruka pomoći“ znači, u stvari, da će Kina da se angažuje na otkupu državnih obveznica ugroženih evro-zemalja, a poslednja koja je došla na tapet bila je Italija. To, po mišljenju eksperata iz Brisela, ima dva glavna razloga. Strateški, Kina ne bi volela da vidi jednu slabu Evropu na svetskoj sceni, jer se trenutno sve usmerava na konstelaciju dveju super-sila: Kine i SAD. Pekinški vlastodršci žele EU kao samosvojnu, treću silu, jer im to proširuje polje delovanja, smatra Horst Lehel, profesor na Kinesko-evropskoj poslovnoj školi u Šangaju. Drugi razlog jeste što će Kina za svoju „pomoć“ zahtevati protivusluge. Jedna od najvažnijih, koju je otvoreno iskazao premijer Đijabao, jeste zahtev Pekinga da EU prizna kinesku privredu kao otvorenu tržišnu privredu. To bi automatski dovelo do ukidanja trgovinskih prepreka, zbog kojih se svetski velemajstor izvoza odavno žali. Kina se, takođe, nada da će EU ukinuti embargo na trgovinu oružjem, koji je uveden 1989, posle krvavog obračuna sa demokratskim pokretom na pekinškom trgu Nebeskog mira, kada su režimske snage ubile između nekoliko stotina i nekoliko hiljada demonstranata (procene variraju zavisno od izvora). “Kina ne može da se razvija izolovano od ostatka sveta, a i svetu je Kina potrebna za njegov razvoj, te je Kina spremna da još više investira u evropske zemlje”, kaže Đijabao. Ali, dodaje premijer, postoje preduslovi za takvu pomoć: vlade Evrope, SAD i drugih zemalja moraju same da krenu u razrešenje svoje dužničke problematike. Osim toga, strani (čitaj kineski) investitori moraju biti više zaštićeni kako bi došlo do tesne, globalne privredne kooperacije. Od EU kineski premijer zahteva još i da pokaže svoju ozbiljnost kad su odnosi sa Kinom u pitanju, i to na način “kako se tretira prijatelj”. Krajem leta su krenuli i medijski izveštaji da je Italija od Kine zatražila pomoć u svojoj borbi protiv prezaduženosti. Dug apeninske republike je dostigao već 1,9 biliona evra, i ona već plaća ogromne kamate za nove kredite. Emisari iz Rima su u Pekingu razgovarali o povećanju kineskog učešća u nacionalnoj industriji, jer je to jedini način da se pokrene skoro paralisana privreda. Kina je, pisali su dobro informisane novine, odbila da otkupi visokorizične italijanske državne obveznice, iako ih je Berluskonijeva vlada preklinjala i ukazivala da je Kina već odavno osetno prisutna na tržištu grčkih državnih obveznica. Javljaju se i kritički glasovi u Evropi povodom ove “pružene ruke pomoći”. Postaćemo previše zavisni od jednopartijskog režima u Pekingu, upozoravaju evropski političari. “Kineske ponude ne služe samo stabilizaciji evra, one idu i na stvaranje zavisnosti i postizanje strateških prednosti Kine na našem kontinentu”, upozorava nemački evroparlamentarac Elmar Brok. I Amnesti internešenel strepi da bi pristizanjem milijardi dolara u Evropi bilo potisnuto u zapećak pitanje ljudskih prava u najmnogoljudnijoj zemlji na svetu. Evropske zemlje, koje zavise od kineskih finansija, neće se više glasno zalagati za ljudska prava iza Kineskog zida, upozorava ova organizacija. Stara poslovica veli: koga je moliti – nije ga ljutiti. ŠOPING-LISTA Najveća kineska ino-investicija proteklih godina iznosila je 12,8 milijardi dolara. Toliko je aluminijumski koncern Chinalco platio za 11 odsto akcija britansko-australijskog rudarskog koncerna Rio Tinto. Grčka i Kina su još 2008. zaključile ugovor u kineskim investicijama od 4,3 milijarde evra u luku Pirej. Ugovorom je kineska državna brodarska kompanija Cosco preuzela upravljanje kontejnerskom lukom u Pireju na 35 godina. Grčkim brodovlasnicima je stavljen na raspolaganje kredit od deset milijardi dolara. Motiv: veliki deo svetske trgovačke flote plovi pod grčkom zastavom a mnogi od tih tankera i teretnjaka nastaju u kineskim brodogradilištima. Kinezi su angažovani i u Mađarskoj, koja doduše ne spada u evrozonu, ali se bori sa dužničkom krizom. Kod naših suseda tehnološki koncern Huawei gradi svoj drugi po veličini logistički centar na svetu. Kineska aviokompanija HNA Group pokazuje interes za mađarsku nacionalnu kompaniju Malev, dok korporacija za železničku gradnju CRCC treba da se angažuje na modernizaciji železničke mreže. Ove godine je kineska industrijska grupa Wanhuan otkupila čak 96 odsto akcija mađarskoj hemijskog koncerna BorsodChem za 1,23 milijarde evra. U Nemačkoj je veliki proizvođač PC-a Lenovo iz Hongkonga otkupio 75 odsto upravljačkih prava proizvođača kompjutera Medion i za to platio 629 miliona evra. A u Austriji je kineski XAC po nepoznatoj ceni u potpunosti preuzeo proizvođača aviokomponenti FACC i odmah investirao 60 miliona evra u modernizaciju. Slavna švedska auto-marka Volvo sada pripada kineskom auto-koncernu Geely, a kineski hotelski koncerni su kupili luksuzne hotele po Parizu i drugim evropskim metropolama. Državni kineski hemijski koncern Bluestar je platio dve milijarde dolara za proizvodnju silicijuma norveškog koncerna Orkla. Kineske državne firme su otkupljivale preduzeća, naftna polja i rudnike i po Kanadi, Brazilu, Argentini ili Kaliforniji. U Peruu već sada jedna trećina svih rudnika je u kineskim rukama.