Nema para za kupovinu izbora

Ministru finansija, ujedno i premijeru Mirku Cvetkoviću i čarobni štapić teško će pomoći da skroji budžet za 2012, jer će u izbornoj godini Vlada morati da uštedi čak preko dva procenta bruto domaćeg proizvoda, ili oko 80 milijardi dinara. I to u optimističkom scenariju koji podrazumeva rast BDP-a od tri odsto, pa samim tim i bolje punjenje budžeta prihodima od poreza, carina i raznih taksi, što baš i nije izvesno. U skladu sa fiskalnim pravilima i novim aranžmanom sa MMF-om, ukupni manjak u republičkom i svim lokalnim budžetima i fondovima moraće da se smanji sa ovogodišnjih 4,5 na 3,9 odsto BDP-a i neće smeti da premaši 140 milijardi dinara. „Smanjenje deficita ne bi smelo ponovo da bude na teret kapitalnih investicija, koje mogu da doprinesu bržem privrednom rastu, već pre svega na račun tekuće potrošnje. To znači da će neki troškovi zaista morati bitno da se srežu“, kaže za NIN Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta. Na opasku da je manjak u državnoj kasi uvek pred izbore znatno veći nego inače i da nijedna vlada nije pred izbore smanjivala plate u javnim službama, Petrović kaže da bi veći deficit od planiranog toliko povećao javni dug da on više ne bi mogao da se finansira. „Uz to, za Vladu, pa makar i pred istek njenog mandata, bitno je da održi aranžman sa MMF-om. U suprotnom posledice bi bile katastrofalne, povećao bi se rizik zemlje, smanjio priliv, a verovatno bi došlo i do odliva kapitala, koji su stranci plasirali u Srbiju. Samim tim povećao bi se pritisak na kurs i inflaciju. Situacija je toliko rovita da se mora naći način kako da se zatvori ta rupa od 80 milijardi dinara“, kategoričan je Petrović. Predsednik Fiskalnog saveta precizira da će od toga 40-45 milijardi dinara morati da se uštedi na nivou Republike zato što će državna kasa biti za toliko „kraća“. Taj deo poreza na zarade završiće u lokalnim budžetima, što je posledica decentralizacije. On kao nužno rešenje predlaže prebacivanje odgovarajućeg dela nadležnosti sa Republike na lokalne samouprave, koje će dogodine imati na raspolaganju oko 400 miliona evra više. Kakve mogu biti posledice ako deficit bude veći nego što je rebalansom predviđeno? Povećanje fiskalnog deficita sa 4,1 na 4,5 odsto BDP-a, predviđeno rebalansom budžeta, direktna je posledica usporavanja privredne aktivnosti. Fiskalni savet je toga bio svestan još u avgustu, pre razgovora sa MMF-om, a naše procene potvrdili su najnoviji podaci o padu industrijske proizvodnje i tromesečnoj stagnaciji izvoza. Zbog svega šta se dešava u regionu i svetu ove godine u najboljem slučaju možemo očekivati rast BDP-a za dva odsto, možda ni toliko, a dobra procena BDP-a je osnov za vođenje ispravne fiskalne i monetarne politike. Pri tome, čak i ako rast bude dva odsto, nije dobro što će to biti kombinacija većeg rasta u prvom tromesečju i stagnacije u drugom polugođu. Uvek kada se usporava privredna aktivnost nisu dobre dodatne restrikcije i bolje je proširiti deficit. To je odlika dobre, anticiklične fiskalne politike, a bilo bi još bolje da sada i Narodna banka olabavi monetarnu politiku. Koje su dobre, a koje loše strane rebalansa? Dobro je što rebalansom nisu povećani rashodi, pa je deficit proširen samo zato što će prihodi biti manji od planiranih, jer i BDP raste sporije. S druge strane, zbog decentralizacije u poslednja tri meseca ove godine budžet Srbije će ostati bez osam milijardi dinara. Za toliko su smanjene i kapitalne investicije, što je najgora strana rebalansa, jer su investicije osnov za budući oporavak i brži rast. Druga slaba strana je što su ad hok stvorene uštede od devet milijardi dinara kod budžetskih korisnika koji imaju sopstvene prihode - Fonda za vode, ekologiju, Trezora i još nekih. Ako se u novembru ispostavi da nema tolikog viška, linearno će se smanjiti rashodi svim budžetskim korisnicima sa sopstvenim prihodima, kako bi se deficit održao u dogovorenom okviru. No, čak i da ove godine bude tog viška, na taj način neće moći stalno da se popunjava „rupa“ u budžetu. Može li se reći da je ekonomska politika Vlade bila dobra ako će u najboljem slučaju BDP krajem ove godine dostići nivo iz 2008. godine? Najvećim delom na tempo našeg oporavka uticali su spoljni faktori, dok je veliki strukturni problem i rak-rana Srbije ogromna nezaposlenost, znatno veća nego u drugim zemljama iz okruženja, osim u Makedoniji i BiH. Iz tog ugla posmatrano skromni, mada nešto veći rast BDP-a nego u drugim zemljama, ne znači mnogo. Tim pre što BDP mora da raste znatno brže ako želi da se smanji nezaposlenost ispod 20 odsto. Za Vladu je veliki uspeh što se zadužila za milijardu dolara uz kamatu od 7,25 odsto. Mogu li se dugovi uredno otplaćivati ako ove godine BDP poraste za dva, a naredne za tri odsto? Ovo zaduživanje ima i dobre i loše strane. Dobro je što će u prilično neizvesnoj situaciji država imati dovoljno novca za sve potrebe do sredine 2012. Nije isključeno ni da bi, ako bude primorana, ubuduće morala da plaća kamatu veću od osam odsto, jer Irska plaća 7,7 a Portugal 11 odsto. No, kamata od 7,25 odsto je neodrživa za rast BDP-a od dva-tri odsto. Kada bismo se stalno zaduživali po tolikim kamatama, naš privredni rast morao bi da bude bar pet odsto, uz inflaciju u evrozoni od oko dva procenta. Samo u tom slučaju udeo javnog duga u odnosu na BDP ne bi rastao i mogli bismo uredno da plaćamo dospele obaveze. Na sreću, trenutno je prosečna kamata na ukupni javni dug između tri i tri i po odsto, tako da će se javni dug do kraja godine zadržati na 43,5 odsto BDP-a, ali već sada mora da se planira šta će biti 2012, ali i 2013. i 2014, jer Srbija još dugo neće moći da dostigne stopu rasta od pet odsto. Zato ne sme dalje da se zadužuje uz kamate od sedam odsto, a pošto na tržištu ne može da nađe jeftinija sredstva, moraće ozbiljno da se smanjuje deficit, što fiskalna pravila i predviđaju. Verujete da će država poštovati fiskalna pravila i štedeti u izbornoj godini? To više i nije pitanje poštovanja zakona. Jednostavno nema drugog rešenja. I da fiskalna pravila ne postoje, ako se ne bude smanjivao deficit, država će morati da se zadužuje i veoma brzo će eksplodirati dužnička kriza. Zato već sada mora ozbiljno da se razmišlja, a nova vlada, čim bude formirana da krene u korenite reforme javnog sektora - zdravstva, školstva, penzionog sistema, državne administracije, javnih, ali i nerestrukturiranih društvenih preduzeća, koja i dalje dobijaju subvencije iz budžeta. Cilj svih reformi je da se smanji tekuća javna potrošnja, a na strani prihoda trebalo bi razmotriti promene poreskog sistema. Jedino to nas može za dve godine vratiti na održivu putanju. U tom kontekstu je deficit od 1,4 milijarde evra u narednoj godini gornja granica. Zašto? Šta su mogući scenariji ako se ta granica prekorači? Prekoračenje ovog deficita dovelo bi do toga da se rast javnog duga ne zaustavi na granici od 45 odsto BDP-a, već da on nastavi da raste u narednim godinama. S druge strane, ako zbog krize u svetu naša stopa rasta BDP-a narednih godina bude dva, a ne tri odsto, čak i ukoliko bi se držali pravila vezanih za deficit, javni dug bi se otrgao kontroli i već 2015. dostigao 60 odsto BDP-a (sa restitucijom) i nastavio bi da se ubrzano povećava. To je jako opasno. Tada niko neće hteti da Srbiji pozajmi novac. To je politika kratkog daha, koju bi međunarodna tržišta brzo kaznila, kao što su kaznila i mnogo ozbiljnije privrede Irske, Portugala i Grčke, a dala ozbiljna upozorenja Španiji i Italiji.. Zar oni ne vide da je za manje od tri godine javni dug Srbije već povećan za skoro šest milijardi evra ili za više od 15 odsto BDP-a? Zbog krize sve to vreme imali smo, sasvim opravdano, deficit budžeta i tako je nastao najveći deo tog duga. Javni dug ne bi toliko mnogo porastao da smo u krizu ušli sa ušteđenim prihodima od privatizacije. Da je sačuvano samo 1,5 milijardi evra prihoda od prodaje Mobtela to bi bilo više nego dovoljno da se tokom krize finansira godišnji deficit i tako smanji rast javnog duga. Nastavak politike visokih deficita više „ne pije vodu“, te se mora napraviti zaokret i sprovesti reforme sa ciljem da se na srednji rok on smanji. To je moguće samo ozbiljnijom racionalizacijom velikih sektora javne potrošnje i to mora biti sastavni deo budžeta za 2012. A da li ste čuli ijednog političara, iz vlasti ili opozicije, koji je o tome govorio poslednjih meseci? I kakve su šanse da će o tome govoriti uoči izbora, kada svi samo obećavaju med i mleko? Ne, ali je uloga Fiskalnog saveta da i Vladi i opoziciji ukaže šta mora da se uradi i da više nema prostora za slične političke „kompromise“ i nerealna obećanja. Uz to je i mnogo manji manevarski prostor da se povećanjem javne potrošnje kupuju izbori. Zato ne očekujem neke veće „izlete“ u potrošnji, jer ni predviđeni deficit neće biti lako održati. Ranije, dok je stranog kapitala bilo u izobilju, tako nešto je još i moglo da prođe, a stvaran je privid da je fiskalna politika odgovornija nego što je bila. Pa, država se zaduživala i dok je BDP rastao 5-6 odsto godišnje, a trebalo je da štedi i pravi rezerve koji bi dobro došli u kriznim vremenima. Zato ako želimo da izbegnemo najgore, reforme moraju početi već u 2012. Jeste li svesni da takvog poslaničkog kandidata nijedna stranka verovatno ne bi želela na svojoj izbornoj listi? Ako hoćemo da izbegnemo krizu duga, nema drugog rešenja. O tome bi već sada trebalo da razmišljaju svi koji se nadaju da će posle izbora voditi ekonomsku politiku, jer je za svaku vladu najbolje da krene u reforme na početku mandata. Paralelno sa smanjenjem ukupne javne potrošnje, ne bismo smeli da dalje smanjujemo kapitalne investicije. One će ove godine biti oko 3,5 odsto BDP-a, a trebalo bi da se povećaju bar na pet odsto. Na taj bi način vlada podupirala brži privredni rast. Da li bi članovi Fiskalnog saveta podneli ostavku u najgoroj varijanti, ako Vlada uoči izbora poveća javnu potrošnju, prekrši fiskalna pravila i aranžman sa MMF-om? Svakako bismo to uradili u ekstremnoj situaciji, mada nećemo brzo napustiti „bojno polje“. Pre toga ćemo pokušati da delujemo preventivno, da do toga ne dođe i javno ćemo ukazivati na sve moguće rizike i pretnje. Ako vlast te preporuke bude stalno ignorisala, onda Fiskalni savet gubi smisao postojanja, ali za sada to nije slučaj.