Dugo treperenje tela

Već nekoliko godina duh Istoka svetski je trend u masovnoj kulturi. Nije tome, naravno, odolela ni Srbija u kojoj se „pusto tursko“ zapatilo odavno, od kulinarstva, mode, noćnog života, pa sve do mentaliteta. Samo su nam još falile trbušne plesačice. A i njih smo dobili - što pod pritiskom turskih serija, što duha Orijenta koji sve više osvaja evropske metropole. A uživanje u egzotičnom, na našu srpsku svakodnevnu životnu moru, dođe kao kec na deset. Strast, merak i opuštanje – ključne su reči koje idu uz orijentalno. Otuda pomama za poslasticama koje dolaze iz Turske, plesnim školama u kojima žene mogu da nauče kako da njišu kukovima i stomačićem, ali i za lokalima koji odišu autentičnim ambijentom. Većina će pomisliti sa su turske serije presudno uticale da oživi magija i čar orijentalnog, ali ako zagrebemo dublje videćemo da i nije sve baš tako. Naravno, Šeherezada i ekipa imaju uticaj na sve veću komercijalizaciju egzotičnog, ali osim njih, ima i drugih faktora. Kada govorimo o orijentalizaciji u srpskom društvu i kulturi, treba naglasiti da se ovaj proces ispoljava u dva vida, kaže za NIN dr Vesna Vučinić-Nešković, vanredni profesor na Odeljenju za antropologiju i etnologiju, Filozofskog fakulteta u Beogradu, i objašnjava: „Prvi se odnosi na retradicionalizaciju kulture islamskog stanovništva Srbije, koje redefiniše svoj identitet u skladu sa kolektivnim pamćenjem i savremenim nastojanjima pojedinih verskih poglavara da ih veže za istoriju Turske. Drugi se odnosi na proces egzotizacije, tipičan za sva vremena i za sve velike urbane metropole današnjice, pri čemu se u slobodnom vremenu teži površnom poniranju i uživanju u `nepoznatom, lepom i prijatnom` koje nudi Orijent.“ I ko bi odoleo egzotičnom, jer smo po prirodi bića koja vole da uživaju i da budu okružena lepim, šarenim, ali i mističnim. Profesorka Vučinić–Nešković kaže da se sam proces orijentalizacije Srbije, u smislu potrage za egzotičnim, dakle donekle nepoznatim i dalekim, ali istovremeno i dovoljno bliskim, ispoljava kroz različite aspekte popularne kulture urbanog stanovništva, pre svega Beograda: „Građani Srbije egzotično pri tom nalaze na Bliskom istoku, i to onom njegovom delu koji im je blizak istorijski, prostorno i doživljajno. S jedne strane, stanovnici Srbije imaju potencijal da poimaju orijentalnost Turske preko kulturne razmene koja se u izvesnoj meri odvijala istorijskim sponama koje su trajale pet vekova. Naša umetnička dela, pre svega književna, slikarska i muzička (koja se danas preslikavaju u filmovima), smeštena su u južne delove Srbije, gde je vrlo dugo zadržan ambijent orijentalnog. Pored toga, u današnje vreme, veliki broj ljudi odlazi u Tursku radi odmaranja u letovalištima na obali Egejskog mora, ili radi trgovine (kupovine na veliko), šoping tura i obilaska kulturno-istorijskih znamenitosti u velikim gradovima. Sve ove dimenzije turske kulture - koje čine izlasci u Beogradu, pri kojima se uživa u posmatranju trbušnog plesa, puše se nargile, ili ispija kafa na tradicionalni način - postaju, u doživljajnom smislu, bliske ali istovremeno i dovoljno daleke.“ I Beograd se, poput drugih prestonica, trudi da bude u trendu, te tako i žene u ovom gradu, kao i u drugim većim mestima u Srbiji, ne zaostaju i oduševljene trbušnim plesom, hrle u plesne škole, ne bi li i one poput pravih, profesionalnih trbušnih plesačica, očarale publiku ili pojedince pokretima svog tela. Ipak, interesovanje za orijentalni ples javlja se još 2003. godine, a za sve je „kriva“ serija Zabranjena ljubav. „U ovoj seriji veoma često žene plešu u vlastitim kućama, svojim muževima, te na venčanjima. Za vreme prikazivanja ove sapunice kod nas, desio se `bum`, svi su bili fascinirani, a sa radom je krenula i prva velika škola orijentalnog plesa, koju je otvorila Aleksandra Gruden“, kaže za NIN Jelena Čičanović, plesačica i instruktorka u Leila oriental dance studiju, i dodaje: „Od tada se naša plesna scena polako širi i veoma napreduje, te sada već postoji mnogo mesta na kojima možete učiti orijentalni ples, ne samo u Beogradu, već u celoj Srbiji. Na godišnjem nivou hiljade, devojaka i žena širom zemlje krenu na časove plesa. Iako je možda pomenuta serija samo probudila interesovanje, kada su žene uvidele koliko je orijentalni ples savršen, ne samo za telo, već i za um, koliko su opuštenije, rasterećenije, koliko im je bolje držanje, koliko im raste samopouzdanje i da dok plešu osmeh ne silazi sa lica, ekspanzija je bila i više nego očekivana…“ A gde su trbušne plesačice u specijalnim kostimima, tu su i predrasude i stereotipi o njima i orijentalnom plesu. Čičanovićeva kaže da je orijentalni ples zapravo čitav jedan svet, jedna predivna umetnost, a mnogo ljudi ga doživljava kao nešto jeftino, seksualno, ružno. Ona priča da nije retko da ljudi pitaju da li je za nastup potrebna šipka, što je potpuni nonses: „Kao nekoga ko se intenzivno bavi orijentalnim plesom, čini me srećnom činjenica da je toga kod nas sve manje… Prezentovanjem plesa na raznim lepim manifestacijama, festivalima, pozorišnim nastupima, kroz dugi niz godina, uspeli smo donekle da promenimo sliku koju ljudi imaju. Ali uvek će biti predrasuda, dokle god ima devojaka koje na loš način predstavljaju ples. I tu ne treba toliko kriviti ljude, jer oni grade utisak prema onome što imaju priliku da vide.“ Muškarci, balkanskog tipa, bez sumnje vole da vide trbušne plesačice, ipak, to `mešanje`  i treperenje telom ostavlja bez daha, a u fantazije i maštu da ne ulazimo… Žene se, ipak, ne upisuju u plesnu školu samo da bi delovale zavodljivije, kaže za NIN Enisa Imamović, instruktorka orijentalnog plesa, istraživač i izvođač: „Većina njih želi da se na ovaj način rekreira, čak i one žene koje dolaze da bi bile ženstvenije, `zavodljivije`, pre svega dolaze da bi se osećale bolje u svojoj koži, a ne da bi naučile neke `trikove zavođenja`! Ako neka žena i dođe sa tom idejom, verovatno se brzo razočara…” Žene ipak bolje kapiraju orijentalni ples, odnosno njegovu svrhu, jer, kako Enisa kaže, lakše mogu da se poistovete sa igračicom, a ne samo da posmatraju spolja: „Možda je to jedan od razloga za pojavu da devojke, žene, više uživaju čak i u gledanju orijentalnog plesa nego muškarci”, kaže naša sagovornica. Turizam je svakako uticao na duh orijenta u Srbiji. Naši ljudi rado letuju u Turskoj, Egiptu, Tunisu, i tamo dožive pravu atmosferu egzotičnog. U Tunisu, na primer, u svim barovima ima nargila, to je nešto potpuno normalno. Da je tako, za NIN tvrdi Vahid Labiad, vlasnik kluba Habibi Sahara u Beogradu: “U srpsku prestonicu sam došao da studiram 2002. godine, i već tada sam razmišljao da otvorim klub poput nekog u Tunisu. Ovde su ljudi veoma prijatni, i dopada im se taj duh Orijenta, te sam pre četiri godine otvorio ovaj klub, gde svakodnevno mogu da se puše nargile, a vikendom su tu i trbušne plesačice”, kaže naš sagovornik i dodaje da je u Habibi Sahari sve original, u šta smo se i mi uverili, od dekora, naravno nargila, i arapske kafe i vina. Vahid kaže da u bar dolaze turisti, ali i građani iz raznih delova Srbije, i nargile su im najprimamljivije. Inače nargile potiču iz Sirije, i slabije su od cigareta, tako da mogu da se puše sat, dva, pri tom u raznim ukusima: jabuka, jagoda, višnja… U paketu sa orijentalnim plesom, nargilama, idu naravno i poslastice, baklava svakako. Ovaj slatkiš je među omiljenima kod nas, a to je primetio i Halil Halici, vlasnik poznate poslastičarnice Sultans of Istanbul. U Beogradu ih ima četiri, jedna u Pančevu, a uskoro će, kaže Halil za NIN, biznis proširiti i u ostale delove Srbije: “Ima toliko posla da ne možemo sve da postignemo, napravimo 500 tepsija dnevno. Tajna ove poslastice stara je hiljadu godina. Baklava ima svoj poseban ukus, a jedinstveni materijal koji mi koristimo dolazi iz Turske, iz grada Gazi Antaba, i razlog je što, kada kod nas neko jednom proba baklavu, uvek se vraća za još.” Majstori koji spremaju poslastice su takođe iz Turske, ima 32 vrste baklava, sa pistaćima, orasima, jagodima…, urmašice i tulumbe. A zašto baš naziv Sultani iz Istanbula, Halil objašnjava: “Baklava je bila omiljena poslastica sultana, otud i ime. Dodao bih da je baklava specifična po tome što može da se jede u svako doba dana i tokom cele godine, zimi se gustira uz mleko, a tokom leta sa sladoledom”, kaže Halil. Osim toga što se duh Orijenta kod nas uglavnom oseća kroz zabavu, on ima i drugu dimenziju – političko-ekonomsku. “Ne treba zaboraviti da konzumiranje elemenata turske kulture, ili ono što se time smatra, nije uvek izbor građana Srbije, već je proizvod spleta određenih političkih i ekonomskih prilika i procesa u širim međunarodnim prostorima“, kaže profesorka Vučinić-Nešković i dodaje: „Tako je u poslednje vreme vrlo uočljiv prodor Turske kao moćne ekonomske i političke sile na Balkanu, kao područja nekadašnjeg Otomanskog carstva. Bez mogućnosti da nađe svoje mesto u Evropskoj uniji, Turska traži i dobija svoja nova tržišta na Balkanu, između ostalog i u Srbiji. NJeno prisustvo je posebno vidljivo u području Stare Raške, odnosno Sandžaka, gde se ona predstavlja kao arbitar u pomirenju dveju islamskih verskih zajednica, kao i potencijalni finansijer izvesnih infrastrukturnih projekata. Kad se ovakvo njeno prisustvo ulepša atraktivnim elementima orijentalne kulture u prostorima za zabavu, uz dodatak idealizovane patrijarhalnosti u turskim sapunicama u kojima uživaju oni sa viškom slobodnog vremena, i taj ekonomsko-politički kolač se onda lakše proguta.“ Ipak, zanimanje za orijentalno nije fenomen samo kod nas, Enisa Imamović kaže da arapskih i turskih (i persijskih) kafića i restorana ima po Evropi i Americi odranije mnogo više nego kod nas: “I tamo ih takođe posećuju ne samo useljenici iz tih zemalja, nego i generalno ljudi kojima se sviđa taj ambijent i muzika. Što se tiče plesa, serija koja je kod nas bila tako popularna (Zabranjena ljubav) bila je isto tako popularna i drugde (gledala sam jedan dokumentarac o „trbušnom plesu” u Americi gde su isto svi listom rekli da su žene navalile na časove plesa kad se prikazivala ta serija). Posle je došla i pevačica Šakira sa svojom interpretacijom orijentalnog plesa - što mu je povećalo popularnost širom sveta. Ovo kod nas je više odraz opšteg trenda nego nešto specifično.” S obzirom na to da smo na više načina povezani sa kulturom pre svega Bliskog istoka, duh Orijenta će bez sumnje živeti kod nas, i dobro došao je, jer šta fali egzotičnim zadovoljstvima, naročito u hladne dane koji slede. Kostimi iz snova Jedan od važnih elemenata nastupa u orijentalnom plesu, osim pokreta, tehnike i emocije, jeste svakako kostim. Jelena Čičanović kaže da običan posmatrač prvo primeti kako je plesačica odevena, a tek potom nastavi da uživa u čarima ovog plesa: „Najveće carstvo kostima je svakako Kairo, ali ni Istanbul ne zaostaje mnogo za njim. Konkretno u Srbiji možete takođe napraviti svoj kostim iz snova, u studiu ORIENTAL ART by Goca i dobiti potpuno jedinstven, unikatan kostim, po vašoj želji, koji po kvalitetu ne zaostaje za svetskim dizajnerima. Cene kostima za trbušni ples veoma variraju, zavisno od kvaliteta i od toga da li je u pitanju amaterski ili profesionalni kostim. Ali recimo da govorimo o sumi od nekih 50-ak evra za amaterske kostime, pa do 1000 evra, pa ćak i više”. A što se tiče nastupa i orijentalnih večeri, oni nisu striktno vezani za orijentalne lokale.  «Ambijent svakako doprinosi atmosferi, ali mislim da je za istu najvažniji izvođac, ali i publika. Takođe, nastupi su izrazito zastupljeni i na pozorišnoj sceni “, kaže Čičanovićeva.