Sve jednostavnije, sve dublje

DELO: „Unutrašnji čovek“ Vojislav Karanović IZDAVAČ: Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani”, Kraljevo, 2011. U poeziji Vojislava Karanovića, pesnika koji je prevalio put od dicipulusa novosadske avangarde iz 60/70/80. godina prošlog veka do jednog od najmasovnijih savremenih srpskih čistih liričara dodiruju se i stapaju postojanje i nepostojanje, svet i sve ono što postoji izvan sveta, a što se samo stihom, i nikako drukčije, može naslutiti. Praveći već svojom drugom knjigom Zapisnik sa buđenja (1989) otklon od neoavangardne prakse, koja ponekad i danas prosevne u nekoj neočekivanoj, logički nespojivoj, pa upravo zato poetski produktivnoj sintagmi, Vojislav Karanović se svojim potonjim knjigama, među kojima posebno pamtimo Svetlost u naletu (2003), prebacio na drugu, ništa manje značajnu vertikalu modernog srpskog pesništva. Tu vertikalu, kako se zna, karakteriše eminentno lirska, nadtemporalna perspektiva koju, pre i posle svega, zanimaju osnovna pitanja i odnos izdvojenog, stalno samodefinišućeg subjekta prema svetu u kom se obreo. Zamislite, recimo, da je nekim čudom Stevan Raičković počeo kao nadrealista (da, jedva zamislivo), a potom postao ono što je oduvek i bio, sušti lirski usamljenik koji, da parafraziram jedan Karanovićev stih, stalno zapisuje „otiske duše” i pohranjuje ih u „kartoteku nepostojanja”. Tako nekako i Karanović. S godinama, i sa promenama koje one nužno donose, pesnik se sve manje obazirao na jezičke eksperimente i na znakove vremena koji se mešaju u naš život i u velikoj meri uslovljavaju pisanje o njemu, o čemu se posredno peva i u pesmi Poezije nastaje iz najnovije Karanovićeve knjige Unutrašnji čovek, a sve više se okretao, sam naslov kaže, unutrašnjim zonama, pokušavajući da na reči svede, i u poetskoj formi izrazi ono što nosi u sebi, manje ili više opečen iskustvom, manje ili više sa mudrošću koja se životom taloži u svakom preosetljivom i mislećem biću. To iskustvo i ta mudrost progovaraju iz knjige Unutrašnji čovek. Po prirodi stvari, iskustvo je složeno i tajnovito, pa traži stalno tumačenje i odgonetanje, jer mahom rađa svest o konačnosti, o bliženju časa pretvaranja ili vraćanja tela praelementima i etru, a mudrost je, kada je prava i zaslužena, po pravilu jednostavna i mogla bi se, bez opasnosti od korozivne redukcije, svesti na potvrdu onoga što se odavno i oduvek zna, ali do čega svaki ljudski stvor mora sam da dođe. Onaj ko to iskustvo komprimuje u stihovima, da bi iz njih, postupkom čiste destilacije, došao do ekstrakta mudrosti, može se nazvati pesnikom. U tome je, reklo bi se, ključ za opis i razumevanje i Karanovićeve pesničke putanje: ona se, iz knjige u knjigu, sa oscilirajuće uspelim pesmama/pogledima u svetu zatečenog subjekta, ali nikada idući ispod samozadate vrednosne crte, oblikovala kao kretanje prema pročišćenoj, pretpostavljenoj jednostavnosti, postajući, pri tome, sve dublja, sve istinitija, na način kojim je istinitost, opet, moguće dosegnuti i oblikovati samo u poeziji, rečima koje bi da nagovesete onaj drugi, paralelni svet. O tom svetu, strogo govoreći, mi ne znamo ništa, pa poezija možda baš zato hita u tom pravcu, ukidajući i slivajući oštre bridove između krajnosti, materijalnosti i nematerijalnosti, konkretnosti i apstraktnosti, zemaljskih i astralnih slika, života i smrti, postojanja i nepostojanja. Većina pesama iz knjige Unutrašnji čovek ispisana je upravo u znaku ukidanja antitetičnosti. Poezija, dakle, i ovom prilikom postaje prostor u kojem je to ukidanje, jezikom zarad onog što je izvan jezika, nekako izvodljivo, pod uslovom da deluje duh individualnog talenta, evidentan u pesmama Tišina, Škola, Nestanak, Priznanje... Dok sam čitao Karanovićevog Unutrašnjeg čoveka prisećao sam se šta je Ivo Andrić, između ostalog, napisao na vest o odlasku Tomasa Mana. Nije naodmet, jer je, bez ambicija tako viskog poređenja, primenljivo i u datom slučaju, podsetiti se tih reči. „Pravi pesnici” – veli Andrić – „spuštaju se u dubine nepostojanja, ali onako kao što se speleolozi spuštaju u dubine spilje, ne što vole i traže tamu i tišinu nepostojanja, ne da ostanu u njima, nego da, izašavši iz njih, obasjaju, obogate i olakšaju život i sebi i drugima”. Tome, povodom Karanovićevih najboljih pesama, od kojih su neke nalaze upravo u knjizi Unutrašnji čovek, ovaj čitalac ne bi imao šta da dometne.