Gorke posledice “slatke” bolesti

Jedno letovanje provedeno u Crnoj Gori Radmila Stanković (novinarka NIN-a) nikad neće zaboraviti, iako je od tada prošlo više od dvadeset godina. Odsela je kod prijatelja i tada ni ona ni oni nisu znali zbog čega je stalno žedna i zašto su joj usne suve. Brzo je dobila infekciju mokraćnih puteva ali to nije ostavilo dublji utisak na lokalnog lekara. “Kad mi se na kraju dogodilo da tokom jedne šetnje, u sumrak, ugledam samo obrise planina i konture moje ćerke u tirkiznom kompletu, postalo mi je jasno da sa mnom nešto ozbiljno nije u redu.”

Po povratku u Beograd, lekarka opšte prakse odmah je ustanovila da se radi o šećernoj bolesti. Radmila Stanković se onda javila u to vreme najčuvenijem specijalisti koji ju je godinu dana držao na dijabenezamima, prepisao dijetu i kontrolu jednom mesečno. Posle godinu dana težila je 20 kilograma manje a šećer je dogurao do 28 milimola, što je zastrašujuće ako se zna da je normalno stanje između 4 i 7 milimola. “Dijabetes sam dobila u 35. godini života a moja najveća trauma bio je insulin sa kojim se nikada do kraja neću sroditi iako je prošlo više od 20 godina.”

Radmila Stanković je u početku odbijala da počne sa terapijom. “Razmišljala sam samo o tome kako ću od sada do kraja života da živim zavisna od jednog leka, od igle... Lekari su bili strpljivi, slali su me psihijatru ali sam odbijala da sarađujem i svašta mi je padalo na pamet”. U bolnici je uglavnom sretala najteže slučajeve, bolesnike bez nogu, one koji su već odavno bili na dijalizi, slepe... “I samo sam mislila kako je to moja budućnost.” Ipak, smogla je snage da prekrati muku koja je trajala više od godinu dana. Zatražila je špric od medicinske sestre i ušpricala insulin u butinu...

Naša sagovornica se priseća kako posle toga prvih šest meseci nije radila, kako je vodila računa o ishrani, tako što je u gram merila hleb, meso i ostale namirnice, sve je činila kako je pisalo u “Uputstvu za život” koji je ponela iz bolnice. Trajalo je to tako godinu dana dok nije otišla na kontrolu i priznala lekaru: “Živim život koji nije moj i to nisam ja.” Onda je rešila da terapiju prilagodi svojim potrebama. Dozvoljava sebi nekoliko cigareta dnevno i ponekad čašu vina. Od tada se oseća bolje jer ima utisak da živi “kao sav normalan i zdrav svet”.

Stanje šoka koje je opisala gospođa Stanković normalno je i kroz njega prođu skoro svi sveže dijagnostikovani dijabetičari. Najteže je deci i adolescentima. U proseku prihvataju bolest tek posle više meseci. Teško je prihvatiti potpuno nov režim života, koji se kosi sa ustaljenim navikama. Pogotovo što je reč o podmukloj bolesti koja postepeno nagriza organizam zbog čega stalno mora da se drži pod kontrolom. Kako se obolelima ne čini da su akutno ugroženi, tako oni često odustaju od propisanog i striktnog novog režima života, kaže prof. Dr Nebojša Lalić iz Instituta za endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma. Zbog nabrojanog važno je da se pacijent kontinuirano prati i da se u tim stručnjaka za dijabetes uvede i psiholog, pogotovo kada su mladi ljudi u pitanju.

U stvari, svi bismo morali da se pripremimo, niko nije bezbedan - na globalnom nivou a naročito u zemljama u razvoju već se govori o epidemiji dijabetesa. Do 2010. godine broj pacijenata sa šećernom bolešću u odnosu na 1995. godinu biće uvećan za 70 odsto. Iako je ovaj proces karakterističan i za razvijene i za nerazvijene zemlje, pokazalo se da fenomeni koje nosi tranzicija (stres, siromaštvo, neravnoteža rada i odmora, nezdrava ishrana, promene okolnosti života), imaju udela u ispoljavanju bolesti kod onih koji su joj skloni a računa se da je to jedna četvrtina ukupne populacije.

I kod nas, kao i u svetu, broj obolelih se udvostručio u poslednjoj deceniji 20. veka. U razvijenim zemljama ljudi se malo kreću i nezdravo hrane tako da plaćaju cenu za udoban život, lenjost i gurmanluk. Stres i nasledni faktor se, naravno, nikako ne smeju zanemariti. Pretpostavlja se da u našoj zemlji ima između 300000 i 400000 obolelih, od toga dece do 18 godina u Srbiji ima oko 1 100, od kojih 430 živi u Beogradu.

Dijabetes se ispoljava na dva različita načina. Tip jedan ili mladalački dijabet prepoznatljiv je po tome što pankreas ne proizvodi dovoljno insulina ili ga uopšte ne proizvodi. Tip dva dijabetesa ili starački dijabetes javlja se ako pankreas proizvodi povećanu količinu insulina. Terapija za dijabetes tipa jedan od početka mora biti insulinska. Danas se na našem tržištu nalaze sledeći insulini: goveđi, svinjski i humani.

Iako je humani insulin u upotrebi duže od jedne decenije, kod nas je zbog teške ekonomske situacije doskoro najviše bio korišćen svinjski insulin jer je jeftiniji. “Savremena dijabetologija kao osnovu terapije podrazumeva humani insulin. To je insulin dobijen genetskim inženjeringom i potpuno je iste strukture kao onaj kod čoveka. Znatno je efikasniji u sprečavanju nastanka kasnih komplikacija šećerne bolesti i savremeniji je lek u odnosu na insuline životinjskog porekla. U ‘Nacionalnom vodiču kliničke prakse’ naglašena je neophodnost da pacijenti pređu na lečenje humanim insulinom”, ističe dr Nebojša Lalić.

Trenutno je snabdevenost tržišta dobra. “Srećom, ne moram da jurim zalihe kao što sam nekad radila, ne moram da trošim svoj novac naručujući insulin iz Crne Gore i Republike Srpske, što sam morala u vreme sankcija i bombardovanja”, kaže Radmila Stanković. “Situacija trenutno nije dobra ali ne treba zaboraviti da je bila jako loša i da je zaista došlo do poboljšanja u poslednjih nekoliko godina”, optimista je dr Lalić. On naglašava da se postepeno povećava broj pacijenata koji kod nas koriste humani insulin. Kaže da je teško iskoreniti navike pacijenata i lekara ali da se to može postići kontinuiranom edukacijom koordiniranom na nacionalnom nivou.

Isto važi i za način doziranja insulina. Postignut je internacionalni konsenzus da bi u svakoj zemlji trebalo usvojiti samo 100-jediničnu koncentraciju u preparatu insulina. Kod nas, međutim, još nije tako. Ipak, prelazak sa 40-jedinične na 100-jediničnu koncentraciju nosi velike opasnosti od hipoglikemije i drugih komplikacija, tako da se stručnjacima čini kako je najbolji pristup da se akcija izvede doslovno u jednom danu na nivou cele zemlje, inače negativne posledice mogu biti nepredvidive, piše u “Nacionalnom vodiču kliničke prakse”, čiji je pokrovitelj Ministarstvo zdravlja Republike Srbije.

Još se kaže: “U okviru savremenog pristupa insulinskoj terapiji, razvijene su brojne modifikovane brizgalice namenjene olakšanoj primeni višekratnih injekcija i preciznoj aplikaciji pojedinačne doze insulina. Detaljnija ispitivanja pokazala su da je primena pen brizgalica neophodna za provođenje intenzivirane konvencionalne terapije, kao i da postoji značajna prednost primene ove brizgalice u konvencionalnoj terapiji zbog povećane preciznosti ubrizgavanja insulina.” Kod nas je do 2000. godine bilo svega deset odsto pacijenata koji su koristili pen brizgalice jer je vladalo mišljenje da su penkala za dijabetičare luksuz.

“Zamena insulina i adaptacija postiže se mnogo bolje penom nego običnim injekcijama. Kod nas je potisnuta u stranu ozbiljnost terapije insulinom”, kaže dr Lalić. Zašto je neodgovorno ne prihvatati najnovija svetska dostignuća u terapiji insulinom?

Zato jer je tokom trajanja dijabetesa hronična hiperglikemija udružena sa pojavom oštećenja, disfunkcijom kao i sa popuštanjem funkcija različitih organa a posebno sa oštećenjem oka, bubrega, nerava, srca i krvnih sudova. Dijabetes je najčešće uzrok slepila, a 20-25 odsto bolesnika na dijalizi su dijabetičari. Oni, dalje, imaju 15-20 odsto veći rizik da dožive amputacije na ekstremitetima, dok su koronarne bolesti za oko 70 odsto dijabetičara bile uzrok smrti.

Šta je skuplje a šta jeftinije?

Finci su, recimo, izračunali da za dijabetičara tipa jedan država treba da izdvoji 630 dolara a za dijabetičara tipa dva koji koristi kombinovanu terapiju (tablete i insulin) 395 dolara. I to im nije luksuziranje jer su takođe izračunali da za samo jednu komplikaciju šećerne bolesti država mora da da 9 600 dolara. Istovremeno, zemlje EU izdvajaju više od deset odsto iz budžeta za lečenje dijabetesa i njegovih komplikacija.

Ali, vratimo se obolelima i onom što je u njihovoj moći da učine da bi izbegli komplikacije. Za dijabetes kažu da je neizlečiva bolest koja se dobro leči. Paradoks je prividan, obe konstatacije su tačne. Zdravstveno stanje većine dijabetičara ne zavisi samo od spolja unetog insulina već od pravilne dobro dozirane ishrane, podrazumevajuće dijete i mnogo kretanja. Zbog toga su preventiva i edukacija od ogromnog značaja.