Malo optimizma

Dosadilo, bre, sve nešto negativno, kritično, problemi, nesreće, nasilje - pobijeni policajci, umrla mlada lepotica, vehabije pucaju po regionu, para nigde, a dripaštvo svugde... Krađa, korupcija, tajkuni, nesposobnost, pa Evropa, Konuzin, Grčka - tu mantru već ni ne vredi spominjati. Kad ono, eto preokreta – Čeda i društvo najaviše da će pomoći Tadiću, svom političkom rivalu. Najzad nešto nesebično, pozitivno, plemenito. I sam Tadić, kaže, razume ogorčene, i sam bi bio, al’ eto, aj’ da se nešto učini, da se prisegne, da se uradi šta se može. Iskren, stvaran, uverljiv. A i drugo lepo ide – balvani su pored puta, banke obuzdale pohlepu u „nedelji štednje“, možda dođu Mercedes i Boš. Čak je i lepo vreme. I gradimo čudo od solitera, 80 spratova, deo već rasprodat. U dobre vesti može se uvrstiti i rođenje sedmomilijardite osobe – ono, kao, rođenje je radost, bez obzira na to šta jadnu bebu čeka. Krenulo kao da bi, kad bi, vrtoglavica hvatala od lepote devojaka. Od vina, sira i cigara. I smeha, raspoloženja, zabave. Muzike, bar, ima, i žurki, novih knjiga i filmova, prijatelja... Optimizam je postao smislen. Na trenutak. Naizgled. Kad tamo, ono, međutim. Sve nešto naopako. Baš ministar Dulić, sa svim svojim skandalima – od kampanja, bilborda, sajtova, nabavki preko svoje firme, do kožne garderobe i tašni – govori o krizi morala. Policija, par dana po ubistvu vođe navijača, kaže – dobro sarađujemo sa njima. Preokrenuti se preokrenuli, pa im krivo da podrže Tadića. I on, opet, ublažava, kalkuliše. Pa lista poskupljenja – gas, grejanje, smrznuta hrana, slatkiši, pivo, kiselo mleko, kozmetika, sredstva za čišćenje, prevoz... Pa redom – oće-neće kandidatura, politička destrukcija, ekonomski kolaps, otpuštanja... I hoće čovek da je radostan. I traži povod. I drži ga malo. Al’ ono, u stvari, ne ide.