Sejači smrti

U mirnom prigradskom naselju Novopazarska banja smeštene su dve kuće, jedna prizemna i starija, a druga višespratnica pri kraju izgradnje. U dvorištu sedi stariji čovek vidno potresen. Reč je o uglednom domaćinu, Šahinu Jašareviću. Obe njegove kuće pretresla je novopazarska policija. On objašnjava da nema ćoška u koji nisu zavirili, ali im ne zamera. LJuti se na svog unuka, Mevlida, zbog koga su mu organi bezbednosti došli u dom. „Nisam mogao da poverujem kada sam unuka video na televiziji”, kaže Šahin. A vest je bila stravična: Mevlid Jašarević, zvani Abdurahman, sin Izeta, rođen 20. 12. 1988. u Novom Pazaru, gde je stalno nastanjen, prošloga petka je skoro sat vremena u blokadi držao uži centar Sarajeva, ispalio 105 hitaca u pravcu ambasade SAD, teško ranio jednog pripadnika policije, da bi na kraju i sam završio sa snajperskim metkom u butini. Desetine video-snimaka koji ga prikazuju kako sa kalašnjikovom u ruci, odeven u dugački tamni kaput, puca u centru Sarajeva obišlo je svet. Šahin objašnjava da se Mevlid rodio u njegovoj kući, a da su ga kao malog odveli u Austriju i da je poslednjih godina živeo u Bosni. “Poslednji put smo ga videli negde u junu ove godine, kada je došao da nas poseti”, istakao je stari Jašarević. On pretpostavlja da je Mevlid došao prvi put u kontakt sa radikalnim islamskim grupama u Austriji, jer je otuda došao sa bradom, a potom je počeo govoriti o islamu i sugerisati familiji kako se trebaju vladati u veri. Direktor Kancelarije Vlade Srbije za saradnju s medijima Milivoje Mihajlović kaže da je Jašarević još pre šest godina u Beču osuđen na tri godine zatvora zbog razbojništva, kada je oteo 100.000 evra, a nakon odslužene kazne proteran je iz Austrije. „Nakon toga, živeo je u Sarajevu i Tuzli, a prošle godine boravio je u Novom Pazaru, gde ga je policija 29. novembra privela zbog toga što je posedovao nož i kretao se u blizini skupa diplomata i američke ambasadorke u Srbiji“. I izvori iz Ministarstva sigurnosti BiH tvrde da je u Austriji Jašarević došao u kontakt sa vehabijskim tumačenjem islama, te da postoji velika verovatnoća da su njegove aktivnosti finansirane od strane radikalnih islamskih grupa iz Beča. Otkrivanje tog lanca, smatraju, biće najteži deo istrage, s obzirom na neobjašnjivo slabu saradnju sa austrijskim vlastima. Šahin Jašarević ponavlja da je više puta pokušavao da vrati unuka „na pravi put”, ali da u tome nije uspeo. “ Za veru mu nikada nisam ništa rekao, ali taj vehabijski put nisam podržavao. Mi smo se borili da bude kod nas, ali je on otišao u Bosnu i dugo nisam znao ni gde je, ni šta radi” Građani Novog Pazara su ovih dana zabrinuti i nerado pričaju sa novinarima, a pripadnici vehabijskog pokreta, sa bradama i kratkim pantalonama, su manje vidljivi na ulicama. Istovremeno, u Bosni i Hercegovini se vodi živa debata da li je država mogla da spreči porast radikalnog islama, te se čuju upozorenja da se ovaj incident ne može više posmatrati kao izolovan. On je čak u toku saslušanja pred sudom bio izrazito prkosan: „Osim Alahovog, ne priznajem drugi sud, ovo za mene ne postoji“. Tužilac Dubravko Čampara kaže da je iskaz Jašarevića dat u bolnici bio konfuzan, ali da je spominjao Avganistan i pomoć muslimanima. O umešanosti eventualnih pomagača, te potencijalnoj mreži kojoj pripada napadač na američku ambasadu u Sarajevu, državni tužitelj Dubravko Čampara nije mogao govoriti „u interesu istrage“. Sadik Ahmetović, ministar sigurnosti BiH podseća da je ministarstvo na čijem je čelu u više navrata predlagalo državnom parlamentu izmene i dopune Zakona o pranju novca i finansiranju terorističke aktivnosti, ali da za to nije dobio podršku poslanika iz Republike Srpske. Od Jašarevićevog terorističkog čina ogradila se i zvanična Islamska zajednica BiH, koju eksperti ali i neki profesori sarajevskog Fakulteta islamskih nauka najčešće kritikuju zbog odsustva čvrstoga stava prema vehabijama, pa čak i zbog otvorene podrške ovim radikalnim grupama. Mustafa Cerić, čelnik Islamske zajednice BiH, svojevremeno je, na pitanja o jačanju priliva donacija iz Saudijske Arabije, otvoreno odgovarao da „ne treba sjeći granu na kojoj sjedi“. Posle rata u Bosni, naime, Saudijska Arabija je donirala novac za izgradnju džamija i islamskih centara koji su služili za širenje vehabijske ideologije, što je dovodilo kasnije do konflikata između tradicionalnih bosanskih muslimana i nove ideologije. Vehabijsku ideologiju su u BiH i Sandžak doneli mudžahedini iz Saudijske Arabije, Jordana, Sirije... koji su se tokom rata pridružili Armiji BiH. Procenjuje se da ih je bilo oko 400, a posle rata većina se povukla i otišla na druga ratna žarišta. NJihovi misionari su nastavili da šire svoju, isključivu verziju islama, i prema procenama Ministarstva sigurnosti BiH, u toj zemlji ima između tri i četiri hiljade pripadnika vehabijskog pokreta. Ahmet Alibašić, predavač sa Fakulteta islamskih nauka i direktor Centra za napredne studije, kaže da se Islamska zajednica prekasno počela baviti problemom islamskih ekstremista. Pokušaj ovog profesora da na institucionalnom nivou u Islamskoj zajednici organizuje raspravu o vehabijama zapravo je jedini pokušaj otvaranja rasprave na ovu temu. Vlado Azinović, profesor sarajevskog Fakulteta političkih nauka i ekspert za terorizam, smatra da su „izolirani incidenti“ naprosto prečesti da bi se i dalje mogli posmatrati kao „izolirani“. „Naš je problem u tome što naši imami nisu spremni na debate o radikalima. Kad smo studirali, pripremali smo se na rasprave sa ateistima, ne sa militantima. Prekasno smo shvatili ulogu mudžahedina u redovima Armije BiH u ratu“, dodaje profesor Alibašić. Bivši vehabija i član odreda El mudžahedin Adnan Mešanović, tvrdi da će Jašarevićev teroristički čin svakako ponovo skrenuti pažnju na „momke sa dugim bradama i kratkim pantalonama“. „Pored svega, treba shvatiti ovo: ne može se tvrditi da je svaki vehabija terorist, ali dok je god jednih, bit će i drugih jer je njihova ideologija tako nasilno isključiva. A dugoročno gledano, puno veći problem su vehabije instalirane visoko u islamskoj zajednici, kao i u državnim institucijama“, zaključuje Mešanović. (Na tekstu je sarađivala Valeri Hopkins) Sudski procesi vehabijama Teroristički napadi u Bosni i Hercegovini se događaju sve češće. Pred sudom je još u toku proces protiv Harisa Čauševića, zvanog Ox, i njegovih pomagača u prošlogodišnjem bombaškom napadu na policijsku stanicu u Bugojnu, kada je ubijen policajac Tarik LJubuškić, dok je njegova koleginica Edina Hindić teško ranjena. U toku je i proces protiv grupe Rijada Rustempašića, optužene za pripremanje terorističkog napada, udruživanja zbog vršenja krivičnih dela, te za neovlašćen promet oružja i vojne opreme. Teško je zaboraviti i ubistvo cele porodice Anđelić u Kostajnici kod Konjica na katolički Božić 2002, koje je počinio Muamer Topalović. U obračunu sa specijalnim jedinicama MUP-a Srbije u proleće 2007. godine u Novom Pazaru ubijen je Ismail Prentić za kog se sumnjalo da je vođa vehabija u Sandžaku. Samo mesec dana pre na planini Ninaji nedaleko od Novog Pazara otkriven je kamp koji je pripadao vehabijama. Tada je pronađena velika količina oružja, municije, eksplozivnih sredstava, vojne opreme, sanitetskog materijala i hrane. U septembru iste godine Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal u Beogradu podiglo je optužnicu protiv grupe od 15 vehabija iz Novog Pazara tereteći ih za terorizam. Posebno odeljenje Okružnog suda u Beogradu osudilo je tada dvanaest vehabija drastičnom kaznom od ukupno 64 godine zatvora zbog „planiranja terorističkih akcija i nedozvoljenog držanja oružja”. Propagiranje nasilja Nusret Imamović, jedan on neformalnih vehabijskih lidera u BiH i stanovnik Gornje Maoče, poznatog vehabijskog centra neposredno nakon Jašarevićevog pohoda u Sarajevo, ogradio se od njegovog čina. Ipak, pre izvesnog vremena on je na internetu, na stranici putvjernika.com, podržavao radikalniju vehabijsku struju u BiH, pa i samoubilačke napade. Odgovarajući na pitanje jednog posetioca portala da li je greh opasati se dinamitom i razneti među grupom kjafira (nevernika) Nusret piše: „Ovakav vid borbe ne smatramo zabranjenim, ali isto tako ne mislimo da ga treba koristiti kao što se koristi klasično uobičajeno oružje, nego samo u izuzetnim prilikama i situacijama”