Tragovi u dušama

I sada, godinu dana posle, kad pričaju o toj noći, svi će se u Kraljevu prvo setiti potmulog zvuka koji je pratio podrhtavanje zemlje. Opisi, zapravo bledunjavi pokušaji da se ta tutnjava opiše, završavaju otezanjem samoglasnika „o” ili „u”, i zaključkom da niko pre toga nije čuo ništa slično, ali da je „to” izazivalo jezu. „Potpuno te istera iz pameti”, kaže Vladimir Andrić. „Da je potrajalo još pola minuta, čini mi se, ja bih...” Vladimir Andrić je jedan od junaka ove priče. U noći između 2. i 3. novembra 2010. godine on je ostao bez kuće. Pre godinu dana, četiri dana posle zemljotresa, pisao sam: „Vojnici iz kraljevačke kasarne iznosili su grede i šut, i uklanjali cigle dimnjaka sa polusrušenog krova kuće Vladimira Andrića i njegovog sinovca Nebojše. Dva sprata i potkrovlje na osnovi 14 sa 9 metara, dom za dve porodice, za osam duša... od noći između utorka i srede samo je opasna ruševina na kojoj svaki naredni potres otvara nove pukotine, kao rane... i može da je sruši. Dvoipogodišnja Nikolina, Nebojšina ćerka, trči po dvorištu i smeta vojnicima, koji na travu slažu gitaru, televizor, ogledalo… sve ono što je do pre četiri noći činilo jedan običan i, sada tako dalek, dosadan život. U garaži u dvorištu spavaju Vladimirove ćerke. Vladimir (58), pokazuje visoku ruševinu: ’Trideset godina radnog staža i života u to sam uložio. A sad...’ Vladimir plače. ’Da mi nije ove dece, ja znam šta bih. Pištolj, pa u glavu...’ Nema utehe, i sve što mu kažem možda je i tačno, ali prevelika je ona nekorisna zgrada pred nama, i pretužne su njegove ćerke koje plaču. ’Ja sam star čovek, pohaban, kako ću sad, ne mogu iz početka...’ Vojnici su na krovu oborili još jedan nakrivljeni dimnjak, i cigle se sruče. ’Znao bih ja šta bih...’, po ko zna koji put ponavlja Vladimir, a onda se prene: ’Ajde da popijete po jednu rakiju! Kafu...’ NJegov glas, i suzni pogled... tako u selima po Srbiji svraćaju da se popije za pokoj duše. E, tako me je Vladimir iz Sirča nudio rakijom na ruševinama svog doma.” Nisam tada svratio na kafu koju su kuvali na plinskom rešou u dvorištu. Ni kasnije, kad me je put nanosio kroz Sirču, a Vladimir spavao u šatoru. „Umotam se u ponjave, stavim kapu na glavu, legnem i ćutim...” Ruševine u njegovom dvorištu bile su raščišćene, na zaravnjenom placu krečom su bili iscrtani temelji za montažnu kuću koju je država planirala da mu podigne. Prošlogodišnji zemljotres odneo je dva života, srušio oko 450 kuća, a oštetio više od 1.500 stambenih zgrada. Svi su u državi rekli da će postradali biti zbrinuti, ali svašta su u ime države pričali ovih godina, pa je čoveku prošle zime bilo teško da poveruje u to, i bilo mu je žao svih onih ljudi što su pokušavali da od šatora naprave domove, ili da nastave život među ispucalim zidovima. Video sam u Kraljevu, tada, u jednoj kući, veliku papirnu girlandu nepravilno razvučenu preko zida - rastegli su je tako da sakrije pukotinu, ružnu kao ožiljak na licu. Ivice krep papira podrhtavale su od hladnog vetra koji je duvao u sobu... Kažem, bilo mi je hladno oko srca dok sam gledao te ljude. Novinaru se u ovoj zemlji retko pruža prilika da javi dobru vest, i ja svoju neću da propustim: izveštavam, prenosim reči gradonačelnika LJubiše Simovića da je za ovih godinu dana u Kraljevu podignuto 460 montažnih kuća i da je plaćena popravka više od 1.500 zgrada. Niko više ne spava pod šatorima... Tragovi razaranja, naravno, još postoje, i u dušama ljudi, i na fasadama zdanja. I još neke nezavršene stvari: čitavo jedno naselje, pravljeno u osvit samoupravljanja, početkom šezdesetih godina, za radnike „Magnohroma” tek čeka majstore. I krilo bolnice. Gradonačelnik kaže da su konkurisali kod evropskih institucija za sredstva za obnovu, i da je procedura spora, pa odluka još nije doneta. Ako ne bude evropskih para, moraće sami. A do tada, čeka se... Reč je o nekih osamnaest miliona evra. Sad, u tim velikim brojkama i grandioznim uspesima, nespornim, zaturile su se neke sitne sudbine. Pa je tako u kolektivnom centru na Aerodromu ostala Naka Daničić (78), sa ćerkom (48) i sinom (44). Izbegli iz Zadra ’95. godine, do ’99. su bili na Kosovu, a onda prebačeni u Kraljevo. Kad je zemljotres srušio zgradu u kojoj je bila njihova podstanarska soba, prebačeni su na Aerodrom... „Sin radi fizičke poslove, a svaki dan ide u kuhinju za ručak dole u Zadar...”, kaže, pa se ispravi: „u Kraljevo”. U Ulici Nikoletine Bursaća, gde je zemljotres srušio svaku drugu kuću - baš tako, kao da je birao, jednu preskočio a drugu udario... porodici Radoša Veljkovića, na mestu zgrade od 350 kvadrata, montažna kuća od 77 - najveća moguća. Unutra veliki prostor za dnevni boravak i trpezarija, i dve sobice, male, male... kad Veljko raširi ruke, spoji zidove. „Šta ovde da radim?”, kaže. Ista takva kuća, tipski projektovana - šta li je projektant mislio? - zalomila se i Vladimiru Andriću. Pijem, najzad, kod njega kafu. Ima se gde, na terasi, na kauču. Ne može da stane u onakvu sobu. „Danas kad bi me pitali: je l’ hoćeš u Tursku da čistiš tamo ruševine, ovaj zemljotres što je bio, ja bih odmah pošao! Tek sad shvatam kolika je važna pomoć, napiši, molim te, da sam svima zahvalan što su mi pomogli!”, kaže. Kad se useljavao, pričaju mi, zaklao ovcu, i zvao miliciju, vojsku, novinare, opštinare... Sedimo, dakle, na kauču, tamo gde je pre deset meseci krečom bila nacrtana terasa, i pričamo kako je onda bilo. „Tučani šporet, četvorica ne mogu da ga unesu, a ona ga ala ovako baca levo-desno! I ode moja kuća...” Imao je najveću kuću u Sirči, on i sinovac po pola. „I sad mi noga zakorači, oću na sprat. Al’ sprata nema...” Dubokim temama se bavimo tu na terasi, na kauču koji ne može da stane u novu kuću. On bi sada, kaže, drugačije. Ne bi sve što ima uložio u kuću. „Jedan sprat za jednu ćerku, drugi za drugu... Ja na more nisam išao, nisam lepe pantalone obukao u životu... Ni ćerke mi nikad nisu bile u Grčkoj. Sad bih ja to drukčije...”, kaže. A onda srkne kafu, pa nastavi: „Sad ću da skupim pare, pa da sazidam ogradu ovde...” „Ti opet po starom?”, primetim, pa se nasmejemo. „Ako mi veruješ, ovo je prvi put da se neko u ovoj kući nasmejao za ovih godinu dana”, kaže Vladimir Andrić, što je pre zemljotresa imao najveću kuću u Sirči. A sada ima montažnih 77 kvadrata i terasu sa kaučem... stariji godinu dana.