Alternativni kultur-izviđači

Kada bi prosečan posetilac kulturnih manifestacija u Beogradu iz osamdesetih godina vremenskom mašinom dospeo u 2011. godinu i obišao najaktuelnije izložbe, koncerte, književne večeri i festivale, verovatno bi imao poteškoća da prepozna isti grad. Bitef, Oktobarski salon, Bemus i Belef, moćni festivali koji su decenijama bili kičma kulturne ponude Beograda, danas su se neočekivano našli u senci ogromnog broja malih, alternativnih manifestacija koje nude nešto novo i sveže. Kulturni centar Grad, Reks, Centar za kulturnu dekontaminaciju (CZKD), Remont, Ozon, Dah teatar, ApsArt... samo su neka od novih imena na kulturnoj mapi grada koja mlađem delu publike nude ono što oficijelne ustanove već duže vreme ne uspevaju. Uz minimalnu ili nikakvu podršku nadležnih gradskih i republičkih vlasti, predstavnici nezavisne kulturne scene uglavnom su zauzeli napuštene hangare, magacine i stovarišta i u njima organizuju program. Ove ustanove organizovale su ove nedelje festival Na sopstveni pogon, s ciljem povećanja „vidljivosti“ ove scene u medijima i kod predstavnika vlasti. U Kulturnom centru Grad, koji je za kratko vreme izrastao u jednu od najživahnijih tačaka kulture Beograda, programi su gotovo svakodnevni. Književni program ovog centra, pod nazivom Gradska knjižnica, postao je nezaobilazna adresa za svakog respektabilnog pisca koji je u novije vreme objavio novu knjigu. Autorka ovog programa, književna kritičarka Tijana Spasić, kaže za NIN da za to nisu potrebna prevelika sredstva, ali da neka ipak jesu potrebna, posebno zato što književni program ne može da bude profitabilan kao neko muzičko dešavanje, i vrati deo uloženih sredstava kroz ulaznice. „U prvo vreme Kulturni centar Grad sam je finansirao Knjižnicu, a uporedo sa tim smo pokušavali da dobijemo pomoć od neke kulturne institucije ili fondacije koja bi prepoznala to što radimo kao važno i kvalitetno. Konačno nam je to uspelo ove sezone, kada smo u kratkom vremenskom razmaku dobili podršku od Evropske književne mreže Traduki i našeg Ministarstva kulture. Tako da ćemo u narednom periodu raditi nešto mirnije“, kaže Spasićeva. Program Knjižnice specifičan je po tome što autorka kombinuje poznata imena poput Basare, Albaharija, Milene Marković ili Dubravke Stojanović, sa manje poznatim ali jednako značajnim autorima kao što su Ildiko Lovaš, Uglješa Šajtinac ili Dragana Mladenović. „Pošto je publika KC Grada uglavnom mlađa, pokušavamo da ih privučemo i tako što ćemo uz razgovor ponuditi neki prateći program koji osmišljavaju gostujući autori, ponekad njihov muzički izbor, drugi put snimak pozorišne predstave ili filma“, kaže Spasićeva. Još dalje u promovisanju književnosti na način koji je zanimljiv mlađoj publici otišlo je Pesničenje. Ova manifestacija svakog meseca predstavlja dvadesetak potpuno novih, neafirmisanih pesnika, uz koje nastupaju i kantautori i muzičari, a tu su i filmske projekcije i besplatna knjiga jednog od novih pesnika, čije se finansiranje obezbeđuje kroz prodaju ulaznica (100 din). Jednostavan recept, zar ne? Idejni tvorac Pesničenja Dragan Protić Prota iz umetničke grupe Škart kaže da to ni izbliza nije tako lako kako izgleda. „Državne institucije, kao i razne redakcije i instituti, zaglibile su se, nažalost, u prepakivanju i preračunavanju davno potrošenih, ali njima sigurnih, sadržaja i spiskova. Fale im kultur-izviđači, spremni da zavire i u poslednju rupu u potrazi za novim izvorima supkulture, eksperimenta, stava i akcije. Tu se rađa nova kultura“, kaže Prota. Glavni pokretači nezavisnih umetničkih grupa najčešće su sami umetnici, pa je tako i jedan od organizatora Pesničenja pesnikinja LJiljana Ilić, koja kaže da je Pesničenje pomoglo ljudima poput nje, koji iz raznoraznih razloga nikada nisu osetili potrebu da potraže izdavača ili svoje mesto na zvaničnoj poetskoj sceni. „Pesničenje ima dovoljno nekonvencionalnu formu da isprovocira i one najstidljivije, i one najagresivnije, i one koji ozbiljno shvataju svoju poeziju, i one koji joj se podsmevaju... da izađu i bace svoje pesme pred publiku, suočavajući se direktno sa reakcijom slušača. Mikroknjižice u izdanju Pesničenja donose donekle nov pogled na poeziju, igrajući na ivici haosa i stvaralačkog poleta koji inspiriše, nervira, provocira i usuđuje se da postoji. Da, Pesničenje mi je svakako pomoglo da se ohrabrim i pustim svoje pesme da ne ćute“, kaže Ilićeva. Pozorište je posebna priča. Osim repertoarskih beogradskih pozorišta (među kojima se po inovativnosti u poslednje vreme istakao Bitef teatar zahvaljujući savremenom plesu), niklo je i nekoliko zanimljivih teatarskih projekata koji svoje ideje plasiraju na novi način. Jedno od takvih pozorišta je ApsArt, koje se specijalizovalo za predstave namenjene osobama s teškoćama u razvoju, zatvorenicima, zavisnicima, deci iz prihvatilišta... Aleksandra Jelić, rediteljka u ovom pozorištu, kaže za NIN da je njima veoma teško da u trenutnim uslovima opstanu, budući da su svi programi besplatni. „Nažalost, naše iskustvo govori da smo dosad novac uglavnom uspevali da dobijemo od stranih fondacija, a sa svime što radimo, a imamo vrlo jasne i konkretne rezultate za društvenu zajednicu, ali nas ministarstva nikad nisu prepoznala.“ Na taj problem podseća i direktorka portala za kulturu Seecult.org Vesna Milosavljević, jer se Zakon u kulturi ni dve godine nakon donošenja ne poštuje. Osim toga, kod nas, za razliku od Slovenije i Hrvatske recimo, ne postoji sistem preko kojeg bismo iskoristili brojne evropske fondove koji nam već sada stoje na raspolaganju. „Kad je o finansiranju reč, kod nas na republičkom i gradskom nivou postoje godišnji konkursi na kojima svi učestvuju, a u Zagrebu imate različita veća za različite organizacije koje su podeljene po delatnostima, i to su višegodišnji projekti. U Srbiji su konkursi jednogodišnji, pa vi ne možete da konkurišete na evropske projekte“, objašnjava Milosavljevićeva. Neke uspešne slučajeve izvlačenja alternativne kulture iz margine (poput festivala Mikser, koji sledeće godine planira da revitalizuje Sava malu u Beogradu i pretvori je u umetnički kvart), ovi umetnici ne prihvataju kao dobre primere, jer ih smatraju kreativnom industrijom, a ne neprofitnim sektorom. Zato uspešnost ovakvih projekata najčešće zavisi od dobre volje lokalnih vlasti da im izađu u susret. Konkretno, ApsArt je svoje pozorište smestio u prostorije mesne zajednice kod Fontane na Novom Beogradu, koje im je ova opština besplatno dodelila, ali samo na godinu dana. Nakon toga – nikakvih garancija nema, iako je ApsArt tamo već uložio novac dobijen od donatora kao što je Erste fondacija. Dobar signal je činjenica da je sve više predstavnika vlasti u Beogradu koji shvataju značaj nezavisne kulture za identitet jednog grada. Novi simbol LJubljane nije Tromostje nego kulturni centar Metelkova, a novi zaštitni znak Pule nije Arena nego skvotovana kasarna JNA „Karl Rojc“... Danko Runić, direktor Agencije za evropske integracije i saradnju s udruženjima grada Beograda, aktivno je uključen u koordinaciju ovih ustanova, i on kaže da bi voleo kada bi prostor oko Brankovog mosta (gde se sada nalazi KC Grad) ili zgrada BIGZ-a (dom praktično kompletnoj srpskoj rok sceni i projektima poput Cirkusfere) postao „srpska Metelkova“. Grad planira da promeni cenu zakupa poslovnog prostora, kako kulturnjaci ne bi bili u istom položaju kao fast food lanci. „Beograd moramo da prikažemo kao grad koji nije samo prestonica noćnog života, jer postoji kapacitet. Moramo inicijative koje dolaze iz nezavisne scene učiniti vidljivijim i otvoriti vrata i ka gradskim institucijama i javnim prostorima, kako bismo napravili potpuno drugačiju sliku grada“, kaže Runić za NIN.  Ovo nije film Festival angažovanog filma Slobodna zona otvoriće u petak, 4. novembra, dokumentarac Ovo nije film iranskog reditelja DŽafara Panahija, koji je u svojoj zemlji nedavno osuđen na šest godina zatvora i 20 godina zabrane snimanja filmova, putovanja i javnog izjašnjavanja. Koncept filma je naizgled jednostavan - prosečan dan u životu jednog reditelja. Ipak, kako mu je zabranjeno upravo da se bavi filmom, preostaje mu samo da planira, pa gledaoci prate Panahija u pripremi ideje za koju zna da ne sme da se pretoči u delo...
 Na programu Slobodne zone su i filmovi Crvena kapela, Tibet u pesmama, Svi ste vi kapetani, Balada o DŽenezis i Ledi DŽej, Pisma iz Palestine, Naš rajski vrt, LJubav u doba rata, Zidovi, Deponija, Poljubiti Bila, Naftovod... Tokom šest festivalskih dana, beogradskoj publici biće predstavljeno preko 30 filmova koji će tematski preispitati aktuelne društvene i političke događaje. U pratećem programu će biti organizovani susreti sa autorima i akterima prikazanih filmova. Festival će biti održan u Kulturnom centru Beograda i Domu omladine.