Obaranje Kadinjače

U ponedeljak, sad ovaj, sedmog novembra, u Moskvi je, na Crvenom trgu, priređena smotra u čast 70. godišnjice istorijske parade održane na ovaj dan 1941, čiji su učesnici pravo iz svečanog stroja otišli na prvu liniju fronta, da brane Moskvu od invazije nacističkih snaga. Meni je draži Crveni trg Žilbera Bekoa, onaj iz pesme, “La place Rouge était vide, devant moi marchait Nathalie”, ali volim i ovaj iz ’41. Šta ću... Sedmog novembra se slavi Oktobarska revolucija – ah, ti stari i novi kalendari kod pravoslavaca! – i mada su Rusi 2005. godine taj praznik ukinuli, herojstvo svojih vojnika ne zaboravljaju. Ne znam šta je u ponedeljak bilo u Kujbiševu, Kujbiševo se sada zove Samara, ali 1941. bilo je rezervna prestonica Sovjetskog Saveza, za slučaj da Moskva padne. Tog 7. novembra ’41. i u Kujbiševu je održana vojna parada. Da bi se podigao moral vojske i građana, u trenutku kada su se nemačke snage približavale Moskvi, kad se činilo da je smak sveta blizu. A u Užicu, bio sam tamo u ponedeljak - ništa! U ovom gradu subota je pazarni dan, ali Užice odavno nije mala varoš, pa je gužva stalno, i duva neki vetar pa ljudi uvukli vratove u kragne tankih kaputa koji su više za ukras nego što od hladnoće štite. Kineska roba - koliko para, toliko muzike... Užičani su se u ponedeljak smrzavali, ali možda bi im oko srca bilo toplo da su znali da je na taj dan ’41. na celom svetu koji je drhtao od nacista i čekao smak sveta, uz Moskvu i Kujbišev, još jedino u Užicu bila održana vojna parada! Stupali su partizani glavnom ulicom, i pitali gde je taj Hitler... Puriša Đorđević, tada desni half čačanskog “Borca”, pa partizan, kaže da je verovao da će rat trajati do Svetog Nikole. U Užicu, kažem, u ponedeljak ništa. Niks! A pre sedamdeset godina, od 24. septembra pa sve do 29. novembra, Užice je bilo centar prve slobodne teritorije u okupiranoj Evropi. Koga ne mrzi, neka uzme kartu i neka gleda gde je i kolika bila Užička republika; na severozapadu prostirala se do Save i Drine, na istoku joj je granica bila linija Beograd-Lajkovac-Aranđelovac-Knić-Kraljevo-Raška, na jugu do reke Uvac. Na tom prostoru Nemci su imali jače garnizone samo u Šapcu, Valjevu, Obrenovcu, Lajkovcu, Aranđelovcu, Kragujevcu i Kraljevu. Oko milion stanovnika ove teritorije živelo je u slobodi. Puriša Đorđević, danas filmski reditelj i pisac, tada je bio zadužen za voz koji je od Gornjeg Milanovca išao preko Čačka za Užice, Milutin Čolić, preminuli osnivač Festa glumio je u pozorištu, a u fabrici oružja u trezorima banke u Užicu proizvodile su se puške u tri smene... sve do 22. novembra, kada su saboteri izazvali eksploziju i pogibiju više od 120 radnika. I dan-danas ljotićevci se hvale i svojataju ovu akciju. U „Pismima iz male varoši” koje je objavljivao u NIN-u 1976. godine, Puriša je pisao o četnicima koji su umeli da odseku glavu jednim potezom, ali i da grlo zaseku tako da zaklani živi dok koljač pored njega ispuši cigaretu. Da se ne zaboravi! Ono gore da je „milion stanovnika živeo u slobodi”, treba shvatiti uslovno - rat je bio, pa je i sloboda bila ratna. Četnici su hapsili i zarobljavali partizane i predavali ih Nemcima, a ovi ih streljali. Tako je četnički vojvoda Jova Škavović Škava 13. novembra te prve godine rata u Slovcu Nemcima izručio 400 zarobljenika. Iz ove grupe zarobljenih partizana, njih 101 rodom iz užičkog okruga, streljano je na Krušiku, u Valjevu, 27. novembra 1941. Svakome se i danas zna ime i prezime! A kad su na milanovačkom drumu kod LJuljaka i Dumače u dva navrata, 14. i 17. oktobra, Nemci imali 10 mrtvih i 28 ranjenih vojnika, u Kragujevcu su streljali 2.800 talaca, najviše đaka. Tako je to bilo, ta sloboda! Skupa! General Franc Beme, tadašnji komandant za Srbiju i glavni dželat, ’47. pobegao je od suda skokom sa četvrtog zatvorskog sprata na beton. Ali, nije ovo čas istorije. Ko je naučio, naučio je, ko nije, eno ga ponavlja. Ovo je tekst o Užicu sada, i nama sada, danas i ovde. Užice ima veliki trg, i na trgu je imalo Tita, ali je Tito sada sklonjen iza muzeja. Očevici pričaju da je s visine svojih bronzanih 4,8 metara ćutke gledao masu što je halaukala i rušila ga, stotine na jednog. Užice je varoš na četrnaestom kilometru od Kadinjače. Kad su Nemci zaključili da je Srbima dosta slobode, rešili su da od partizana oslobode Užičku republiku. I desilo se da su došli do pred Užice. Istoričar Venceslav Glišić beleži da je 28. novembra Tito poslao Đilasa i Lolu Ribara - svi su oni bili u crvenom Užicu! - da izvide pravac prema Kosjeriću, i da su ovi tamo sreli Koču Popovića i naredili mu da brani taj pravac. A u samom gradu jedina preostala vojska bio je Radnički bataljon, koji su činile četiri čete: Železnička, Pekarska, Krojačko-obućarska i Tkačka. U stroju je nedostajala četa radnika iz fabrike oružja, jer su izginuli prilikom sabotaže 22. novembra. Bili su za svojim mašinama tada, kao što su pekari pekli hleb, a obućari pravili cipele. Partizani su bili van radnog vremena, ili su radili kad nisu bili na straži... Oni su 28. novembra uveče upućeni na Kadinjaču, da zadrže Nemce koji su nadirali iz LJubovije. Pri izlasku iz grada vraćena je Železnička četa da organizuje transporte železničkom prugom prema Kremni, da bi se što brže izvršila evakuacija ratnog materijala, ranjenika i stanovništva, pa je u bataljonu ostalo oko 270 boraca. Oni su u toku noći stigli na Kadinjaču i smestili se u okolnim kućama. Venceslav Glišić daje u svojoj knjizi detaljan opis bitke na Kadinjači, ali nigde ne kaže kakvo je vreme bilo. Puriša Đorđević, opet, iz male varoši „veće od Užica”, iz Čačka, piše kako je u decembru gazio sneg na Zlatiboru. Posle su ga zarobili Nemci i osudili na smrt, ali je njegov otac izdejstvovao pomilovanje, pa je polutka „Borca” ostatak rata provela u zatvorima. A Slavko Vukosavljević kaže da je „crvena krv procvetala kroz snežni pokrov, hladan i beo”. Venceslav Glišić piše: „Radnički bataljon se našao u okruženju, nemački vojnici su se trudili da neutrališu i unište puškomitraljesce. I to im je uspelo. Naglo su nestajali borci Radničkog bataljona boreći se do poslednjeg metka. Poginuo je komandant sektora Dušan Jerković, sa čvrsto stisnutim pištoljem u ruci, nešto malo dalje Andrija Đurović pogođen je u čelo, a zatim i Bora Marković, komesar Posavskog odreda i najveći broj boraca Radničkog bataljona. Oko 14,30 bitka je prestala. Nemački izveštaj je bio kratak; da se Prvi bataljon 699. pešadijskog puka 342. pašadijske divizije sukobio oko 13 časova sa jakim neprijateljem, koji je poseo kote 696. i 808. Dalje se kaže da je uz podršku artiljerije napadnut i odbačen uz velike gubitke preko 240 mrtvih, a zaplenjeni su jedan mitraljez, dva puškomitraljeza i jedan top sa municijom...” Izgleda da su Nemci lagali, ili su nepažljivo brojali mrtve partizane - srpski istoričari do sada su utvrdili imena 108 poginulih, iz Radničkog bataljona i jedinica koje su im bile pridodate, Posavskog bataljona i Oraške čete. Kako god bilo, oni sami imali su dva mrtva i jednog ranjenog. I ovo da se zna! A za to vreme, iz Užica su se izvukli Vrhovni štab i ranjenici. Ove druge posle su po Zlatiboru jurili Nemci, i gde su ih stigli, tu ubijali. „Pri pojavi nemačkih tenkova, mnogi ranjenici su izlazili iz kuća i pokušavali da se bauljanjem sklone u jaruge, iza drveća, žbunja. Nemci su sve one koje su našli u kućama pobili, a one koji su nastojali da bekstvom spasu svoje živote sustizali i gazili gusenicama tenkova.” Tako je stradalo 150 partizana na Palisadu. Ima još, ali ovo nije čas istorije... Istorija je kod Srba lak predmet - malo je ima i nova je. Kad su ono sklonili Tita sa trga, reše da preurede Narodni muzej. Salu ofarbaju u crveno i plavo po pola - pola poda, pola plafona, i zidove na ravne časti. Po sredini poda široka žuta linija, „simbol pomirenja”, objasnili su autori svoj koncept. Kad je iz Novog Sada došao ugledni muzeolog, da uredi postavku, na vratima se okrenuo i vratio u Vojvodinu. „Vi ste napravili mesaru, ne muzej!”, rekao je preko ramena. A pre samo četiri godine, u novembru 2007, jedan je novinar zapisao da su betonske ploče izvaljene a da se kameni blokovi krune. „Ako se ništa skoro ne preduzme, spomenik će se za nekoliko godina pretvoriti u ruševine i u veliku našu sramotu”, zabeležene su kraj spomenika tada reči LJubinke Đurović, ćerke Andrije Đurovića, komandanta Radničkog bataljona. Tek posle izbora 2008. godine - srpska posla! - prionulo se na obnovu spomen-kompleksa koji zahvata 15 hektara. U ponedeljak su radnici zatvarali pukotine na kamenim skulpturama, dok je vetar duvao niz kosu ka Bajinoj Bašti. Direktor Narodnog muzeja u Užicu Nikola Gogić, u čijoj je nadležnosti i Kadinjača, kaže da će i ove godine biti održana svečana priredba, i veruje da će joj prisustvovati ministar za rad i socijalna pitanja, u čijoj su nadležnosti i ratnici i spomenici, i njegovo je ministarstvo bez zatezanja dalo pare za obnovu. Gogić je jesenas obavestio i kabinet Predsednika da se približava okrugla godišnjica, i ukazao na značaj Užičke republike tada i danas. Niko mu ništa nije odgovorio. Hoće li Predsednik doći na jubilej, ili neće, niko ne zna. A da li bi trebalo? Ko zna... Rusi, Nemci, četnici, partizani... „Pao je četrnaesti kilometar, al’ nikad neće Kadinjača!” Hoće li pasti sada?