Skalpel žele samo entuzijasti

Biti lekar, a pogotovo hirurg, nekada je bila čast i stvar prestiža. Danas je nažalost sve manje onih koji žele da uzmu hirurški skalpel, pogotovo kada se radi o takozvanim nekomercijalnim granama hirurgije. Dužina studija i specijalizacije, ali i bedne plate hirurga u državnim bolnicama koje demotivišu mlade stručnjake, samo su neki od faktora zbog kojih se hirurgija u Srbiji nalazi u krizi. Dijagnoza stanja hirurgije, dakle, nije svetla, ali još uvek nije sve izgubljeno, smatraju hirurzi entuzijasti. Jer, ukoliko se društvo dodatno uključi i podigne svest o važnosti ove grane medicine, možda će se srpska hirurgija vratiti na puteve stare slave. Napredak hirurgije u svetu usko je povezan sa napretkom društva, pa zato i ne čudi što najbogatije zemlje sveta imaju najbolje razvijenu hirurgiju. U Srbiji je hirurgija trenutno iznad društvenih mogućnosti i to zato što crpi energiju i entuzijazam pojedinaca koji žele i vole da budu hirurzi. Ali na tome ne može da se zasniva budućnost ove grane medicine, jer je entuzijazam prolazna stvar, kaže doktor Predrag Peško, profesor i prodekan na Medicinskom fakultetu, član SANU i direktor Prve hirurške klinike, jedan od retkih stranih lekara koji se našao u prestižnom Američkom koledžu hirurga. Alarmantno je da je sve manje mladih svršenih medicinara koji se odlučuju da budu hirurzi. Glavni razlog zbog kojeg mladi izbegavaju hirurgiju je što učenje i obuka za hirurga traje predugo, a finansijski uslovi u kojima kasnije rade su više nego skromni. Jasna je računica da posle šest godina studija, šest meseci staža, zatim dve godine rada kao lekar opšte prakse, a onda pet ili šest godina specijalističkog staža u hirurgiji, ljudi imaju šanse da samostalno rade kao hirurzi tek sa 35 godine života, i to pod uslovom da nemaju ni dana pauze u tom periodu. Obuka za hirurge je mukotrpna i iziskuje mnogo vremena, a svaki hirurg mora da poznaje najmanje dva hirurška pisma. Prvo je klasična hirurgija, koja je obavezna i čija specijalizacija traje 5-6 godina. Drugo pismo je minimalna invazivna hirurgija, koja se popularno zove laparoskopska, a u današnje vreme razvija se i treće pismo ili robotska hirurgija. Da bi hirurg savladao sve ove tehnike potrebne su godine rada, a radno vreme za hirurge ne postoji. Za to vreme neki drugi mladi čovek je završio fakultet, zaposlio se, zasnovao porodicu i može da bude prilično uspešan, dok se hirurzi muče da tako nešto ostvare. Međutim, loša situacija u hirurgiji nije karakteristična samo za Srbiju. Kao glavni problem izdvaja se nedostatak kadrova. Tome u prilog govori i podatak da je za poziciju četiri specijalizanta na Prvoj hirurškoj klinici Kliničkog centra Srbije (KCS) konkurisalo samo 17 kandidata. Doktor Predrag Peško kaže da su u vreme kada je on konkurisao za specijalističke studije za jedno mesto kokurisala čak 102 studenta medicine, ali dodaje kako i u svetu vlada slična situacija. „Tokom edukacije proveo sam sedam meseci u Japanu na njihovim eminentnim klinikama. To je zemlja u kojoj postoji kult hirurga, koji su veoma cenjeni. Nekada se za poziciju jednog specijalizanta prijavljivalo čak 1.000 ljudi, a prošle godine samo 10. Ništa bolje nije ni u SAD, gde se prošle godine prvi put u istoriji prijavilo za specijalističke studije 23 odsto manje mladih u odnosu na broj mesta“, kaže profesor Peško. On dodaje kako su, od vremena kada je on studirao, studije produžene za godinu dana, kao i specijalizacija. Takođe, pravo na upis specijalističkih studija dobijali su odmah po završenom fakultetu, a ne kao danas posle šest meseci kliničkog staža i dve godine rada. Zbog toga današnji lekari postaju specijalisti u proseku pet-šest godina kasnije nego generacija profesora Peška. To nikako nije dobro jer hirurzi treba da se osamostale što pre, kako bi što duže radili u što boljem psihofizičkom stanju. U zapadnim zemljama manjak hirurga se kompenzuje značajnim brojem hirurga iz inostranstva, a pre svega iz Kine i Indije. Oni su veoma talentovani i obrazovani, a zbog mnogoljudnosti nacija ima ih dovoljno za „izvoz“. „Društvo je to koje treba da predupredi krizu koja je pogodila hirurgiju, jer je ova grana medicine nacionalno blago jedne zemlje. Ukoliko se to ne desi, mogu da nastanu veliki problemi, a mi za razliku od moćnih država Zapada nismo u mogućnosti da uvozimo hirurge“, upozorava profesor Peško. Najveći deficit hirurga u Srbiji možda je u oblasti vaskularne hirurgije, s obzirom na broj zahvata, ali i na broj obolelih u zemlji. Naime, po broju obolelih od bolesti krvnih sudova, Srbija je jedna od vodećih zemalja u svetu. „Nekada je bilo ljudi koji su želeli da volontiraju kako bi specijalizirali vaskularnu hirurgiju, pa je mogla da se izvrši neka selekcija. Sada je sve manji broj onih koji se odlučuju za ovu specijalizaciju. Katedra za vaskularnu hirurgiju na Medicinskom fakultetu u Beogradu prva je načinila pomak ka povratku zainteresovanih za ovu specijalizaciju, jer je uspostavljena nezavisna specijalizacija koja će skratiti period školovanja za dve godine“, kaže dr Lazar Davidović, profesor na Medicinskom fakultetu i direktor Klinike za vaskularnu hirurgiju. On je takođe i član Zdravstvenog saveta koji je predložio ministarstvima obrazovanja i zdravlja da se reformiše lekarski staž, kao i da se skrati čekanje na početak specijalizacija koje su deficitarne. Još jedan od podataka koji ne ide u prilog razvoju hirurgije u Srbiji jeste da su oko 80 odsto studenata medicine sada devojke, a malo njih se odlučuje da specijalizira hirurgiju. Sličan slučaj je i sa mladićima, koji se takođe sve ređe odlučuju da postanu hirurzi. „Dešava se da student dođe kod mene na ispit i oduševi me svojim znanjem. Dobije 10, a u njemu prepoznam materijal koji je pravi za moju specijalizaciju, hirurgiju jednjaka. Tada mu kažem kako treba da mi se javi čim završi studije, međutim dobijem odgovor koji me razočara, u stilu ’hvala, ali to je teška specijalizacija` ili `zašto bih to specijalizirao kad mogu nešto lakše’“, objašnjava profesor Peško. Mladi se ne odlučuju za hirurgiju jer provode mnogo vremena na dežurstvima, skoro svaki drugi ili treći dan, a većina živi na granici egzistencije. U Srbiji se danas generalno teško živi od hirurgije, oni koji imaju priliku odu u inostranstvo u želji da nešto zarade. Jedan od lekova za oporavak hirurgije jeste da se izdiferenciraju oni koji rade mnogo i kvalitetno. Takođe, treba sprečiti odliv kadrova u inostranstvo i animirati mlade da se vrate hirurgiji. Samo se na taj način može smanjiti disproporcija između broja bolesnih i onih koji treba da ih leče, smatra profesor Peško. Jedno je jasno. Hirurgija nije zanimanje kao ostala. Za uspešno bavljenje njome potrebno je mnogo ljubavi i odricanja, jer pravi hirurzi su oni koji vole svoj posao, čak i kada ga je najteže raditi. Srpska hirurzi su cenjeni u svetu Pojednici, ali i hirurški timovi Srbije visoko se kotiraju u svetskim razmerama. Naši hirurzi su članovi prestižnih međunarodnih udruženja, profesori na najpoznatijim medicinskim fakultetima u inostranstvu. Većina naših hirurga slavu je stekla upravo radeći na klinikama u zemlji. Neki od naših svetskih poznatih hirurga su profesor Miroslav Milićević, stručnjak za hirurgiju jetre i pankreasa, zatim profesor Zoran Krivokapić, stručnjak za hirurgiju debelog creva, pa profesor Dragutin Kecmanović, član svetskog borda za hirurgiju tumora male karlice. Svoje mesto u svetskom hirurškom vrhu imaju i čuveni kardiohirurg Boško Đukanović, profesor Marko Bumbaširević, direkor Ortopedske klinike, pa naši vodeći vaskularni hirurzi profesori Đorđe Radak i Lazar Davidović, kao i profesor Vaso Antunović, najjače ime u oblasti neurohirurgije i profesor Cane Tulić, direktor Urološke klinike. Mnogo naših hirurga radi u inostranstvu, ali malo njih je steklo ime u svetu, jer se sve zemlje trude da njihova najbolja imena budu domaći lekari. To ne znači da su oni loši. Štaviše, većina su odlični hirurzi, ali jednostavno nisu uspeli da izgrade ime. Neki od onih koji su uspeli da se dokažu su profesor Ninoslav Radovanović, čuveni kardiohirurg i Milan Stevanović, koji je jedan od najboljih mikrohirurga u SAD. 90 godina prve hiruške Prva hirurška klinika Kliničkog centra Srbije obeležava ove godine jubilej, 90 godina postojanja. Ovo je prva i ujedno najstarija hirurška klinika u celoj Srbiji. Tokom godina u njoj su radila neka od najvećih imena srpske hirurgije, a dala je tokom istorije čak 10 akademika. Ova klinika je vodeća u ovom delu Evrope po broju hirurških zahvata, oko 5.000 operacija godišnje. Osim operacija jednjaka, želuca, jetre, pankreasa i debelog creva, klinika je uvela i hirurgiju gojaznosti zahvaljujući docentu dr Đorđu Bajecu.