Čuvari rokenrola u zimskom periodu

Ima neke uvrnute simbolike u mestu na kojem je grupa Kanda Kodža i Nebojša (KKN) dala intervju za NIN. Reč je o kafani Srpska kuća, smeštenoj u modernoj stambenoj zgradi pored stadiona Čukaričkog na Banovom brdu u Beogradu. U restoran se ulazi kroz pokretna električna vrata, u uglu je ogroman akvarijum s ribama egzotičnog izgleda, za jednim stolom grupa stranih biznismena krka jagnjetinu... Izbor mesta je, dakle, prilično neobičan za jedan alternativni rok bend iznikao iz buntovne scene devedesetih godina. Jer, u svesti klinaca koji su odrasli na muzici grupa kao što je ova, kafana je mesto na kojem ste mogli da zateknete Vesnu Zmijanac na stolu i Milorada Vučelića pod njim, dok su za rok bendove ipak bili rezervisani mračni i memljivi rok klubovi poput Akademije i KST-a. KKN je, međutim, ove godine za Egzitovu onlajn etiketu izdao album Manifest, koji otvara pesma Kafane i rokenrol, pa je prvo pitanje glasilo - Da nije ovo ta kafana s albuma? „Ma, ne! Ja sam navikao na stare kafane – Zora, Srpska kafana, Grmeč, Mornar, taj potez...“, kaže pevač Oliver Nektarijević, gutajući teleću čorbu da ugreje promuklo grlo, dosta nezgodan problem pred koncert planiran za dan kasnije u Domu omladine Beograda. „Ta pesma se više odnosi na vreme s početka devedesetih, jer smo u srednjoj školi najviše visili po kafanama. Posle smo isto nastavili da idemo, ali ne tako intenzivno i često, jer više i nemamo ekipu na okupu“, kaže Oliver. On objašnjava da rokenrol kod nas jeste vezan za kafane, za šta ima mnogo primera, od Silueta do Električnog orgazma. „To je bilo u moje vreme, a devedesete su sve promenile“, kaže on. „Sve je postalo drugačije.“ Generacija koja je muziku počela da otkriva devedesetih godina tačno zna o čemu Oliver govori. Muzika s albuma Igračka plačka (1998) Kande Kodže i Nebojše, organski spoj rokenrola, regea i džez eksperimenata, bila je saundtrek života ljudi koji nikako nisu mogli da funkcionišu u sistemu koji je sve vrednosti izvrnuo naglavačke, ali koji nisu umeli ni da ćute. Proći će i njihovo je pesma KKN-a koja je samim svojim naslovom, otpevana Oliverovim gotovo vanzemaljskim glasom, efektnije od bilo kog političkog slogana sažimala želje velikog broja ljudi koji su u tom trenutku želeli samo jednu stvar - promene. A šta imamo danas? Klince koji po haustorima cevče torpeda, jeftina piva u dvolitarskim plastičnim flašama. Na pitanje ima li u prizivanju ere kafana i rokenrola na novom albumu nostalgije za „starijim i lepšim vremenima“, Oliver odgovara bez mnogo uvijanja: „Ne znam ko normalan ne bi bio, ne nostalgičan, nego ne bi želeo da se devedesete nisu ni desile. Klinci su ginuli, slali su ih na front da ih ubijaju, svi ti egzodusi... Strašno, čoveče. Ko normalan želi da se ne seća nečeg što je bilo dobro, a bilo je pre toga? Od dvehiljadite naovamo nije bilo toliko strašno, ali je i ovo daleko od nečeg dobrog“, kaže Oliver. I grupa Kanda Kodža i Nebojša je tokom poslednjih dvadeset godina postojanja prošla kroz brojne promene. Postava se menjala od albuma do albuma, Oliver je odlazio u SAD i vraćao se, neki članovi su otišli i nisu se vratili, a jedan od njih (bivši gitarista Rastko Lupulović) zamonašio se u manastiru. Grupa nakon albuma Become iz 2000. godine, s pesmama na engleskom nastalim uglavnom u Americi, jedno vreme nije postojala, da bi se ponovo formirala 2003, kada Oliver okuplja novu ekipu muzičara i nastavlja tamo gde je stao, ali s tekstovima na srpskom jeziku. Album Prekidi stvarnosti iz 2003. kritika je pozdravila kao novi klasik domaćeg rokenrola. Oštriji zvuk, sa glasnijim gitarama i opasnijim pesmama (Plaše dečake se naročito izdvaja) objavio je veliki povratak jednog od najomiljenijih beogradskih bendova. Miloševića više nije bilo, ali svi koji su mislili da će s njim nestati i svi problemi ovog društva vrlo brzo su shvatili da su džabe krečili. „Moraš da mi oprostiš što nemam razuma/ Ovaj sistem najboljima život uzima”, pevali su KKN u vreme ubistva Zorana Đinđića. Drugim rečima: Ovaj Sistem ne spava. „Činjenica da su KKN ostali grupa jednakog emotivnog naboja i sa jasnim muzičkim kompasom, mada više nema represivnog sistema koji nam je svima visio nad glavom, govori dovoljno o živom talentu koji je ovde na delu, nasuprot čitavim društvenim i političkim projektima koji su propali od viška demokratije u međuvremenu”, napisao je o ovom albumu Dragan Ambrozić u veb magazinu Popboks, koji je Prekide stvarnosti proglasio za album godine. Ni ove godine, sa pločom Manifest, grupa ne gubi na oštrini. Osim Nektarijevića, tu su još Nenad Pejović i Janko Mostarlić na gitarama, Bane Dragović na basu i Vlada Rajović na bubnjevima. Koncertno su jedna od najaktivnijih grupa na sceni, a kao bend zvuče ubedljivije i rokerskije nego što je KKN ikad zvučao ranije, iako je od 2003. naovamo među nekadašnjim fanovima bilo osporavanja (“Dočekali su nas na nož”, kaže danas Oliver). Na pitanje protiv koga se usmeriti danas ako pevaš sa socijalnim angažmanom, u vremenu u kojem to više nije vidljivo kao što je nekad bilo, gitarista Nenad Pejović kaže da je to isti slučaj kao sa Marvinom Gejom iz sedamdesetih. „To je spiritualna ravan do koje smo mi uspeli da dođemo, koliko god to visoko ili nisko bilo, ali mi više nemamo želju da pucamo u neke zamišljene protivnike. Ja nemam želju da se s bilo kim više obračunavam u svom životu koji je ispunjen muzikom“, kaže Nenad. Godine posle pada Miloševića pokazale su da su problemi ovog društva mnogo dublji od pitanja jednog čoveka i njegove vlasti. Ali, sredstva borbe KKN-a ostaju ista, i oni tu nemaju mnogo izbora – muzika je za njih jedini način. Bilo bi, međutim, veoma pogrešno svesti muziku ovog benda na socijalni angažman. Kada nisu isprepadani pričama kojima plaše dečake, i kada konačno zauzmu stav (Proći će i njihovo), Kanda Kodža i Nebojša su zapravo jedan veoma živahan i optimističan bend. “Svaka moja slabost je sigurno prolazna”, pevaju u Biću dobro, „Mediteran hoću peške da pređem“ u Mediteran, „Ti si digla noge na sto/ A ja volim da te gledam“ (Kafane i rokenrol)... Da mogu da biraju, sigurno bi radije živeli od meraka nego od derta. A kako Kanda Kodža i Nebojša žive od muzike? „Dok god ne umiru, dobro je“, kaže Nenad. „Živimo od svirke, kao i svi ostali bendovi. U Srbiji jedino što još uvek nekako funkcioniše jesu koncerti, uprkos hroničnom nedostatku koncertnih prostora po svim gradovima, uključujući i Beograd. A to još uvek funkcioniše zahvaljujući entuzijazmu nas i ljudi s kojima radimo. Ako pričamo o lovi, najbolje je da radiš s ljudima koji razumeju tvoju veličinu u domenu srpske kulture i izađu ti u susret kad se ukažu neke zgodne prilike kao što je Nova godina recimo. A sve ostalo su – kafane i rokenrol.“ Kako sada stvari stoje, KKN je uplovio u mirnu luku. Grupa je za singl Pašću u svest objavila spot kakvog se ne bi postideo ni mnogo bogatiji bend sa Zapada, pozitivne recenzije redovno pristižu, kao i pozivi za gostovanja i koncerte. „Kao da je sve ponovo okej?“, pitamo ih. „To je i bila ideja tog spota“, kaže Nenad, a Oliver se ubacuje: „Trebalo bi da sve jeste okej. Na momente izgleda tako, a na momente ne moraš ni da zamišljaš, stvarno je sve okej. To je dobra stvar. Ali dobro je i što je to na momente, jer ako si u fazonu da je uvek sve okej, to bi bio mač s dve oštrice. U krajnoj liniji, zdravlje je najvažnije. Ako su svi zdravi, onda je sve okej...“, kaže na kraju malčice ironično Oliver, inače veliki fan ikone treš umetnosti Radomira Belaćevića. „A to najbolje znaš kad si bolestan pred koncert“, dodaje uz smeh, misleći na svoju prehladu dan pred svirku u Domu omladine, prvi veći beogradski promotivni koncert za Manifest. A u Domu omladine je sledeće večeri sve zaista bilo okej: Sala Amerikana puna kao oko, mnogo novih, mladih lica u publici i dobro raspoložen i fokusiran bend. „LJudi, pa vi ne znate koliko vas volimo“, rekao je u jednom trenutku Oliver, pružajući ruke ka publici. Ali svi su to znali.