Svarogov san

Možda bih još ostao u Vidovu, na Suvoj planini, da se malo odmorim od miholjskog dunđerisanja i spremanja zimnice, ali u subotu su bile Zadušnice. I, ajd, šta ćeš, pali za Beograd, da se obiđe roditeljski grob, da se porazgovara sa mrtvima; od njih svašta čuješ, moj rođače! A šta ima novo u Bgd? Ništa. Jedino me obradovalo što je Saška „stabilizovala“ forhend, i, to sada, bato, fijuče kao topovsko đule! Na tom snažnom forhendu sada možemo da napravimo preokret u Saškinoj igri i da stignemo i do - Vimbldona! A kakav Preokret nude bradati Čedica i Vuk Drašković, oblajhani ajatolah, inače, nezaobilazni učesnik molitvenog doručka u Beloj kući? I šta to nudi njihova „velika mama“ drugarica Latinka, pred kojom su drhtali sekretari opštinskih komiteta, nekako, u ona vremena, kada je mlađani i buntovni Drašković, u studentskoj pobuni `68. ispred Pravnog fakulteta zaigrao kozaračko kolo, čim je drug Tito na televiziji obećao veće stipendije i bolje studentske menze. Eto sa kakvim igračima Barak Obama računa u Srbiji, pa se još čudi što mu „igrači“ loše prolaze; i na Dorćolu i na Kosovu. Nego, pred svake Zadušnice sanjam roditelje. Valjda me tako opominju da ne zaboravim da izađem na groblje. Ovog puta sanjao sam oca, vazda, namrgođenog. Stoji ispred srušene kuće u Tošinom bunaru, ispod Bežanijske kose. Stoji, sa neizbežnom „moravom“ u ustima ispred kuće koju su mi petooktobarci srušili, maltene, u istom danu, sa Šilerovom i Tapijevim masonskim hramom. Nešto su i oni, mučenici Petog oktobra, u svojim glavicama, povezali... Elem, otac mi, u snu, kaže: “Pazi se, nešto ti rade o glavi! A, iz pilotskog iskustva, znam: dovoljno je tri sekunde nepažnje da se izgubi život!“ Ah, oče, kažem, naučio sam tu lekciju odrastajući na Novom Beogradu i u Zemunu, i, evo, pun adrenalina od čistog suvoplaninskog vazduha, baš bih voleo da upljeskam nekog dilbera poslatog iz DB, Crkve ili od judeomasona. Čujem da su u Zabeli uslovi sasvim pristojni, da imaju komfornu teretanu i lepu biblioteku, a Dostojevski je, setite se, u mnogo lošijim zatvorskim uslovima napisao sjajnu robijašku literaturu. Iz Gročanske, po košavi, klomparam sa Biljanom ka Novom groblju. Kod pijace na Đermu kupimo mekike, naravno, i K. G. Jung ih obožava i zvučno mljacka i žvaće. Pred grobljem kupujem turske karanfile; uvek ih kupujem od jedne stare, prelepe Ciganke koja me podseća na Irenu Papas, ako to ime mladima, uopšte, nešto znači. Prolazimo pored Aleje velikana, i, baš tu, Jung, moj guru iz Švice, počne da mi drži predavanje: “Ne treba, valjda, da ti objašnjavam koliko su važni snovi upozorenja. Evo, recimo, uoči atentata na kralja Aleksandra, neki seljak Stevan Božić iz Trešnjevice kod Aranđelovca, sanjao je da će ubiti kralja u Marselju. Presavio je tabak i napisao pismo Krunskom odboru da upozori kralja da ne putuje za Francusku. Ali, gospoda iz Krunskog odbora nisu pismo ozbiljno shvatila, niti ga kralju prosledila! Gde kralj da čita snove običnog srpskog seljaka!? Snovi, snovi pokreću čoveka! Naređuju mu, dok spava, šta treba da radi na javi...“ Stavljam turske karanfile u mermernu vazu, pa ljubim majku i oca. Mada, i oni su hteli da me se otresu, još dok sam bio u majčinoj utrobi, u četvrtom mesecu, gore na zemunskoj Kalvariji... Ali, ako ćemo pošteno, bila je to velika bruka: popova ćerka začela, vanbračno, sa kraljevim pilotom koga Udba juri da ga likvidira. I, od tada, od četvrtog meseca života, borim se sam, „protiv svih i protiv svega“, ne bih li opstao i boga Vida među Srbe vratio... Vraćamo se sa Novog groblja, a Jung povlači dim iz srebrnaste patarenske lule, pa svoju priču nastavlja: “Onaj seljak, Stevan Božić, što je sanjao atentat na kralja Aleksandra, tužio je sudu Krunski odbor zato što njegovo upozoravajuće pismo nije predato kralju. Ali, sud je tužbu odbio sa obrazloženjem da SAN NE MOŽE BITI DOKAZ NA SUDU! A ti dobro znaš, moj dečače, da je ovaj svet, svemir, samo SAN vrhovnog boga Svaroga...“ Ova Jungova rečenica pala mi je na fontanelu kao saksija nošena košavom sa nekog balkona, tu, u ulici Dimitrija Tucovića. Jer, zaista, Svarog je „bezlični bog Srba“. I taj Svarog „spava i u snu je stvorio i ovaj svet“ i „poverio ga Vidu, Perunu i ostalim bogovima na čuvanje i upravljanje“. E, sad, Svarog ne može da „neposredno deluje na svet koji sanja“, ali zato može da „utiče na volju ostalih bogova“. I, tu je „njegov uticaj presudan“. U nedelju, uveče, u „Areni“, na koncertu Monserat Kabalje, operska diva nad divama, na kraju, bukvalno, MIJAUČE! Šta ćeš, takva je arija, dozlaboga šaljiva, ali zato sam, odmah, znao da će mi, te noći, moja Crna sa Sirijusa, u snu, nešto mnogo važno reći. Tako je i bilo. Crna mi je, u snu, šaputala: “Da li ti je sada jasno zašto ti se samo u snu javljam!? Shvataš, valjda, da samo SAN postoji, a da je JAVA samo OBMANA. Tako da ti nemaš kud, moj junoša, nego se drži čvrsto boga Svaroga. Jer, kada se on probudi ovaj svet će u nuklearnom ratu nestati, možda, još krajem iduće godine kada ubice Gadafija krenu na Ahmadinedžada.“