Počela bežanija!

Srbija nije plodno tle za sejanje profita. U proseku je prethodnih godina od zarađenih četiri, tek jedan evro ostajao u zemlji, pokazuju podaci centralne banke. Većinu zarađenog kompanije iznose, što im Zakon o stranim ulaganjima i omogućava. Ekonomisti kažu da takvu regulativu ne treba menjati, niti strance zbog toga satanizovati, jer su pravila slobodnog tržišta takva da svako može slobodno raspolagati svojim novcem - nakon što na njega plati porez. Postoje, međutim, i drugi načini za izvlačenje para koje kompanije u stranom vlasništvu obilato koriste kako bi platile manje dažbine ili kako ih ne bi platile uopšte. Reč je o firmama koje su po prihodima među 200 najvećih u zemlji i godišnje obrnu po nekoliko desetina milijardi dinara, dok istovremeno posluju bez ikakvog kapitala, koji služi kao neka vrsta garancije da će izmiriti svoje obaveze. Pri tom su nagomilale višemilionske gubitke koje većinski akcionari ne pokrivaju, niti imaju nameru to da učine. Friziranje „Kompanija ovde pravi gubitak u poslovanju, jer takozvani ostali rashodi prevazilaze prihode. Među takvim rashodima su poslovi koje firma u Srbiji plaća kompaniji u inostranstvu po nenormalno visokim cenama. Na taj način se ‘višak’ novca izbacuje vani“, objašnjava za NIN Dragovan Milićević, profesor strukovnih studija i finansijski analitičar. Kriza nije ponukala kompanije da taje prihode i tako izbegavaju plaćanje poreza, već se takav trend zapatio još 90-ih godina prošlog veka, sa većinskim akcionarima registrovanim na egzotičnim ostrvima, koji su upravljali firmama u zemlji. Stranci koji su kasnije kroz privatizaciju ušli u zemlju, samo su se prilagodili postojećim „poslovnim okolnostima“, dodaje Milićević. Koliko novca godišnje izađe iz zemlje na ovaj način teško je i pretpostaviti, ali se sasvim izvesno radi o desetinama, a verovatno i stotinama miliona evra. Pregledom finansijskih izveštaja samo nekoliko stranih kompanija, koje su gubitaši i posluju bez kapitala, vidi se da su lane platile više od 20 miliona evra prilično “naduvanih” faktura svojim osnivačima, zavisnim ili povezanim firmama. Na primer, iz napomena uz finansijski izveštaj dostupnih na sajtu Agencije za privredne registre (APR) može da se pročita da strano preduzeće koje je postalo vlasnik domaće fabrike pre 10 godina prihoduje oko 40 miliona evra od prodaje robe. Od toga su troškovi proizvodnje te robe (materijal, gorivo i energija) oko 18 miliona, bruto zarade 2,6 miliona, dok su “ostali” troškovi neverovatnih 21 milion evra. Pri tom najveća stavka nisu rashodi ni za oglašavanje, zakup, telefone, transportne i usluge istraživanja i razvoja, već je oko 10 miliona evra, ili četiri puta više nego na bruto plate za 300 ljudi, potrošeno na „troškove podrške, tehničkih i savetodavnih usluga od grupe“. Za tu “tehničku podršku”, a u suštini za savete “ćerka” iz Srbije papreno plaća “majku” iz inostranstva, mnogo više nego što je košta sav repromaterijal, zaposleni, reklamiranje i softver zajedno. Kolika je stvarna cena, a šta je fiktivno, znaju samo ljudi koji su sastavljali fakture, ali je činjenica da ista ta kompanija posluje već tri godine bez kapitala i sa gubicima koji su u međuvremenu narasli sa 10, na 20, pa na 30 miliona evra. Druga domaća fabrika sa juga platila je 2009. i 2010. godine 2,5 miliona evra povezanom skandinavskom preduzeću da menadžment obuči kako da upravlja firmom. “Kvaka” je u tome što su uobičajene konsultantske, računovodstvene i advokatske usluge prethodne dve godine koštale istu firmu tek deseti deo te sume. I ta firma posluje bez kapitala, ali ima gubitke. „Firma kapitalom garantuje svoje poslovanje. Gubitak veći od kapitala znači da je to preduzeće pojelo svoju supstancu i sad troši ono što nema“, objašnjava za NIN Miroslava Milenković, finansijski stručnjak. Posledice Lane 28.034 kompanije uopšte nisu imale kapital, a istovremeno su obrnule od nekoliko milijardi do nekoliko desetina milijardi dinara. “Za mene je neverovatno da trećina kompanija u Srbiji uopšte nema kapital”, kaže Milićević. Ugledne revizorske kuće koja su sastavile izveštaj napisale su da rukovodstvo treba da ima u vidu da sa tolikim gubicima iznad visine kapitala i sa kratkoročnim obavezama koje nisu pokrivene prihodima, preduzeće u roku od šest meseci može da ode u stečaj. Pa ipak, samo nekoliko meseci nakon sastavljanja izveštaja rukovodstvo je dostavilo pisanu izjavu da nema nameru da pokrije višemilionske gubitke. „U uređenim zemljama gubitak se pokriva dokapitalizacijom osnivača ili na teret buduće dobiti, dok po domaćim zakonima firme mogu da posluju bez kapitala“, kaže Miroslava Milenković. Ima i suprotnih primera. Ćel Morten Jonsen, direktor Telenora, kaže da će ta kompanija ove godine investirati 100 miliona evra, a kompanije članice Saveta stranih investitora oko milijardu evra. Uprkos tome, stručnjaci ukazuju na dalji trend odliva kapitala iz zemlje. U tom slučaju, objašnjavaju oni, banke mogu prestati da odobravaju nove kredite, što će produbiti krizu likvidnosti i smanjiti tempo privrednog rasta, ako ga uopšte i bude. Posledično, to može dovesti do pada deviznih rezervi, slabljenja dinara i ubrzavanja inflacije. A da je vreme za uzbunu svedoči podatak da je u septembru, kada se država zadužila za oko 700 miliona evra, u zemlju ušlo nešto manje od 110 miliona. Da nije bilo evroobveznica, iz Srbije bi se odlilo skoro 600 miliona evra! Banke povukle 760 miliona evra Banke se intenzivno razdužuju - više novca vraćaju maticama nego što od njih povlače. Od decembra prošle do septembra ove godine vratile su 760 miliona evra, od čega 610 miliona samo u januaru. „Taj iznos su koristile u Srbiji samo da bi prikazale veće tržišno učešće na kraju prošle godine”, kaže profesor Ekonomskog fakulteta Đorđe Đukić. Budući da je tri četvrtine sektora u vlasništvu evropskih banaka, on očekuje da se nastavi povlačenje novca, pre svega iz onih banaka čije su matice u zemljama koje su u dužničkoj krizi, Grčkoj i Italiji. Razdužuju se i preduzeća, koja su, kako se navodi u poslednjem broju MAT-a Ekonomskog instituta, ove godine vratila 400 miliona evra više nego što su pozajmila, s tim što su polovinu te sume vratila samo u avgustu. Iako niko ne spori slobodu raspolaganja profitom, Đukić kaže da bi NBS trebalo da merama spreči ulazak i izlazak „vrućeg” novca, jer to utiče na naglo jačanje ili slabljenje dinara prema evru. Takođe, naglašava Đukić, NBS mora strogo da vodi računa da se iz zemlje ne odlije i deo od 7,6 milijardi evra vredne štednje građana.