Raspad ili pad

To što su na čelo do guše zaduženih članica evrozone, Grčke i Italije, došli ekonomisti i što su finansijska tržišta na to reagovala blagim rastom vrednosti akcija, ne znači da je Evropa spasena. Naprotiv. Među inostranim analitičarima sve je više onih koji veruju da se Italija neće spasti, jer neće moći da se izbori sa svojim dugom od gotovo 2.000 milijardi evra, a nema tih banaka i spasilačkih fondova koji bi tu „rupu“ mogli da pokriju, kao u slučaju Grčke. Tako, britanski mediji pišu kako će Mariju Montiju, novom premijeru Italije, biti potrebno čudo da bi spasao svoju zemlju. Nema sumnje da bi krah Italije značio i krah evrozone, jer je očigledno, slažu se analitičari, da je Italija test za preživljavanje Evrope. Ukoliko želi da njena valuta opstane, Evropa će morati hitno da vrati izgubljeno poverenje tržišta. Ne uspe li da reformiše državu, drastično smanji troškove i zaustavi rast duga i tako smiri finansijsku paniku, Italija će postati nesolventna, a ta zaraza potopiće celu evrozonu. Zaraza Nurijel Rubini, čovek koji je prorekao krizu iz 2008. godine, veruje da se evrozoni bliži kraj i predviđa da svet i Evropu već 2013. očekuje kolaps, jer se prezadužene zemlje neće izvući iz vrtloga dugova. On nije usamljen u tezi da ni Grčka, ni Italija, a ni druge „zaražene“ članice monetarne unije neće uspeti da drastično smanje javnu potrošnju, jer ona vodi padu životnog standarda, nezadovoljstvu građana i siromaštvu, a to neminovno izaziva velike političke i socijalne tenzije i nemire, od kojih strahuje svaka vlast. I najpoznatiji slovenački ekonomista Jože Mencinger skeptičan je u pogledu budućnosti evrozone koja ga, kako kaže, podseća na bivšu Jugoslaviju, u kojoj su se republike pred raspad svađale koja koju izrabljuje. Mencinger, takođe, smatra da reforma javnog sektora i kresanje troškova ne mogu biti rešenje za ekonomiju koja počiva na tražnji, a evrozona to jeste. Optimističniji analitičari, pak, skloniji su poverovati da će umesto propasti evrozona doživeti promene. Svesni da nema tog novca kojim se Italija može spasti, u Berlinu i Parizu mesecima razmatraju podelu Evrope na dva dela i smanjenje evrozone, objavili su prošle nedelje svetski mediji pozivajući se na dobro obaveštene izvore u Briselu. Iako je kancelarka Angela Merkel najpre demantovala da se Nemačka zalaže za manju evrozonu, samo nekoliko dana kasnije na kongresu svoje Hrišćansko-demokratske unije priznala je da tešnja politička unija neophodna za spas Evrope i dodala kako bi pad evra značio i pad Evrope. Isto se moglo čuti i od francuskog predsednika Nikole Sarkozija, koji je na predavanju studentima u Strazburu, još jednom ponovio da je prijem Grčke u zonu evra bila greška i kako bi u EU trebalo da postoje dva koloseka. Na jednom bi bila manja, ali jaka evrozona sa stabilnim evropskim ekonomijama, dok bi na drugom bile sve druge članice monetarne unije, pa i zemlje Balkana. Ukoliko i kada dobiju status člana. Izlazak Grčke ne bi nikoga iznenadio. Đorđo Kuesta, profesor londonske biznis škole Cass business, kaže za NIN da mnogi svetski ekonomisti preporučuju da Grčka napusti evrozonu, ali naglašava da to ne znači i izlazak Italije. „Berluskoni je otišao i to je dobra vest. Italija može da se izvuče iz krize, ali ne bez pomoći Evropske centralne banke i EU. Moramo znati da nema bankrotstva države, ona može postati nesolventna, a ne verujem da će se to desiti Italiji“, kaže Kuesta. Ni on, kao ni profesor Nikola Fabris, glavni ekonomista Centralne banke Crne Gore, ne veruju u propast evropske monetarne unije, ali veruju u promenu odnosa u uniji. „Izvesno je da opstanak evrozone traži redefinisanje određenih pravila, pre svega veći stepen integracije i veću disciplinu. Pravilima nije definisano isključivanje neke članice, ali kroz pretnju ukidanjem pomoći moguće je izvršiti pritisak da je članice same napuste“, smatra Fabris. Kamate Analitičare plaši i porast prinosa na dužničke hartije Španije i Francuske, čije kamate su porasle čim je slučajno ili namerno rejting agencija Standard i Pur greškom objavila smanjenje kreditnog rejtinga ove zemlje. Uz to, sve veći broj slovenačkih ekonomista upozorava da su kamate na dužničke obveznice te zemlje prešle sedam procenata i da je i Slovenija blizu zahteva za evropsku pomoć. Ipak, za razliku od ekonomista koji upozoravaju na učešće italijanskog duga u BDP-u od 120 odsto i visini kamatne stope na obveznice od blizu sedam odsto, Boško Živković, profesor Ekonomskog fakulteta i predsednik Saveta guvernera NBS, objašnjava za NIN zašto ne strahuje od italijanskog duga, te zbog čega je dug nekih drugih članica evrozone opasniji. „Često se u javnosti pominje kako su kamate na italijanske obveznice premašile sedam odsto i kako je to nivo na kome je Grčka zatražila pomoć EU. Ipak, Italija i Grčka nisu isto. Najveći deo italijanskog duga je unutrašnji dug, dok je u Grčkoj i Francuskoj obrnuto, tamo dominira spoljni dug. Poenta je u tome što vraćanje dugova Italije ne remeti njihov tekući platni bilans i zbog toga je ona daleko otpornija“, smatra Živković. Otuda se sve veći broj ekonomista plaši širenja epidemije na Francusku i za njih je to definitivno granica koja ne bi smela da se pređe. Pri tome je evidentno i da se sudbina evrozone, a time i cele EU, nalazi u rukama političara, pre svega Angele Merkel i Nikole Sarkozija, koji moraju ubediti svet da su odlučni da spasu evro. I Mencinger naglašava da je evro kreiran kao politički, a ne kao ekonomski simbol, što se najbolje vidi iz činjenice da nije predviđena mogućnost napuštanja evrozone. „Mislilo se da će evro trajati večno i pravljena je monetarna unija koja teško može opstati“, kategoričan je Mencinger. Iako poznat kao evroskeptik, ovaj ekonomista kaže da se ne raduje raspadu evrozone, jer bi onda dovela do haosa u Evropi. Usporavanje Među inostranim analitičarima preovladava mišljenje da će Nemačka na kraju morati da popusti i dozvoli intervencije Evropske centralne banke, a ima i onih koji su uvereni da će to njoj doneti veći uticaj u EU i evrozonu skrojenu po njenoj meri i pravilima. Podsetimo, jedna intervencija Evropske centralne banke smirila je paniku na tržištu i oborila prinose na italijanske obveznice na nešto ispod sedam odsto. „Propašću evrozone svi bi bili na gubitku. Zemlje sa slabijom ekonomijom zato što bi njihova valuta devalvirala, što bi povećalo teret duga. Jake ekonomije, poput Nemačke, suočile bi se sa jačanjem vlastite valute i izgubile bi međunarodnu konkurentnost“, uveren je Nikola Fabris. Na kraju, sve i da opstane, Evropa će se neizbežno suočiti sa još jednim privrednim padom. Međunarodne ekonomske insitucije već su značajno smanjile procene ekonomskog rasta i Evrope, ali i ostatka sveta u 2012. godini, a skeptici najavljuju deceniju krize i skormnih ekonomskih rezultata. Prvo, zbog toga što zahtevana štednja i gubici banaka koje su ulagale u hartije prezaduženih zemalja vode sve manjoj ponudi novca. Podsećanja radi, najveći gubitnici dužničke krize su upravo francuske banke u čijim rukama je čak šestina italijanskog duga sa kojim ne znaju šta će. Ekonomisti zato predviđaju da će kriza, koja iz dužničke krupnim koracima prerasta u bankarsku, stopirati nove kredite bankarskog sektora. Na taj će se način problemi ponovo preneti na privredu koja vapi za pozajmicama, što će usporiti ionako slab privredni rast. A, podseća Mencinger, Jugoslavija se raspala posle decenije stagnacije. To verovatno čeka i Evropu. Možda ne raspad, ali stagnacija sigurno. Vlada grčkog jedinstva Novi premijer Grčke Lukas Papademos izjavio je da će „nova vlada jedinstva učiniti sve što je u njenoj moći da reši probleme zemlje“. Najugroženija zemlja evrozone posle dvonedeljne krize dobila je vladu nacionalnog jedinstva, koja bi trebalo da sprovede mere dogovorene sa EU, kako bi se izbegao bankrot zemlje. Novoformiranu vladu 64-godišnjeg Papademosa, nekadašnjeg potpredsednika Evropske centralne banke, kako pokazuju istraživanja, podržava više od 70 odsto Grka, koji se nadaju da bi ona mogla da pomogne zemlji da ponovo stane na noge. U koaliciju su ušle tri stranke, dosad vladajući PASOK, njegovi najveći rivali, vodeća opoziciona konzervativna Nova demokratija i krajnje desničarska LAOS partija, koja je, dobivši mesto ministra za infrastrukturu, prvi put ušla u vladu od obaranja vojne hunte 1974. godine. Najvažniji zadaci pred vladom su usvajanje novog evropskog dogovora o rešavanju dužničke krize i uvođenje mera štednje, zbog kojih je bivši premijer Jorgos Papandreu i bio prinuđen da podnese ostavku. Kraj ere Silvija Berluskonija U godinama u kojima je suvereno vladao italijanskom političkom scenom, stvoren je izraz “berluskonizam”, fenomen koji podrazumeva spoj politike i medijskog monopola, politiku sukoba, demagogiju i ono što se naziva “ideologijom države-preduzeća”. Odmah po njegovoj ostavci, predsednik Đorđo Napolitano je u konsultacijama sa svim partijskim liderima o sastavu nove vlade na mesto novog premijera predložio Marija Montija, profesora ekonomije koji je deset godina bio evropski komesar, uglavnom za pitanja ekonomije. Smiren i odmeren Monti je sušta suprotnost Berluskoniju. “Super Mario”, kako je dobio nadimak po čuvenoj video-igrici, ima podršku i partija centra i levice, koje smatraju da je uz njegov kredibilitet i sposobnosti moguće sprovesti zemlju kroz reforme koje je očekuju. Najavljena ekspertska vlada trebalo bi da dobije poverenje parlamenta. U tom slučaju Montijeva vlada imaće vremena da do 2013. godine, kada su predviđeni redovni izbori, pokaže koliko je spremna da izvuče zemlju iz krize. Ukoliko, pak, izostane podrška u parlamentu, Italiju čekaju vanredni izbori. Evro i dolar gube trku | ANALIZA Juan na ceni Sve je više onih koji smatraju da evro nema budućnost. Bar ne dok Angela Merkel ne promeni stav o ekspanzivnoj monetarnoj politici koja bi doprinela većoj stopi privrednog rasta, što je uslov da zemlje sa periferije mogu da otplaćuju svoje dugove. Dok Nemačka beleži najveći trgovinski suficit od ujedinjenja, Grčka, Španija, Portugal i ostale zemlje periferije izgubile su svoju konkurentnost. Amerika i Britanija imaju ogroman državni dug u odnosu na BDP i uz anemičan ekonomski rast, inflacija i obezvređenje nacionalnih valuta izgledaju kao najizazovnije rešenje. Nasuprot tome, Kina svim silama čuva juan od mogućeg jačanja. Da ne bi ugrozila izvoz, stimuliše proizvođače da apsorbuju porast cena artikala proizvedenih u Kini, prouzrokovanih i rastom nadnica. Čim uspe da poveća domaću potrošnju, Kina će moći da poveća i vrednost svoje valute. To je neminovno i zato je kineski juan najunosnija investicija ako se do njega može doći. Veliki broj evropskih firmi radi na tome da prebaci svoje proizvodne kapacitete iz Kine i Azije u Evropu. Sve to odigrava se pre velike apresijacije juana. Da li je u pitanju novi poredak u kome Evropa postaje jeftina fabrika za podmirenje potreba kineskog, pa i azijskog potrošača? I Indija i Indonezija sve manje zavise od izvoza. Zemlje u razvoju, iako u svetskom BDP-u učestvuju sa samo jednom trećinom, samo u poslednjih 10 godina povećale su BDP za 70 odsto. Pri tome je veliko pitanje da li će one i dalje važiti za zemlje visokog rizika. Uostalom, najveći vlasnik švajcarske UBS banke je singapurski državni fond. Istovremeno, dok Kina u svoj bankarski sektor uvodi sve više elemenata tržišta, mnoge evropske i američke banke su nacionalizovane ili će to biti. Šta to znači za budući odnos između vodećih svetskih valuta? Ako evro preživi, Evropski fond za stabilizaciju (ESFS) i Evropska centralna banka (ECB) će se više integrisati i za dokapitalizaciju evropskih banaka moraće da obezbede zajam od 500 umesto planiranih 100 milijardi evra. Evropski političari moraće da reaguju u naredne dve nedelje da se grčki problem ne proširi na Portugal, Irsku, Italiju, Španiju i druge zemlje periferije. Tradicionalni fokus ECB na kontrolu inflacije moraće da se promeni i prebaci na ekonomski rast. Tim pre što su kamatne stope na italijsnski dug premašile sedam odsto, a na tom nivou kamata su Irska i Grčka morale da traže finansijsku pomoć. Sada se mnogi privatni investitori jeftinije zadužuju od nekih država, što govori o kredibilitetu njihovih vlada. Valute zemlja u razvoju pale su naglo u avgustu, kada je averzija prema riziku skočila zbog neizvesnosti otplate grčkog duga i vesti da se ekonomski rast u Kini usporava. Ipak, zemlje BRIK-a (Brazil, Rusija, Indija i Kina) i Singapur beleže veći ekonomski rast od razvijenih država. To će doprineti i jačanju njihovih valuta. Od kreditne krize iz 2008. investitori preispituju koncept valuta nižeg rizika. U odnosu na BDP, dug SAD i Britanije je sličan kao što je bio u Grčkoj u trenutku kada je zatražila pomoć MMF-a. Vrednost evra će, ipak, padati više nego vrednost američkog dolara, dok je singapurski dolar mnogo bezbednija valuta od američkog „imenjaka“. Singapur ima malu nezaposlenost, tek dva odsto, suficit u budžetu i dvocifrenu stopu privrednog rasta. Dok zapadne zemlje gledaju kako da obezvrede svoj dug kroz inflaciju, zemlje Azije, Latinske Amerike i sve više istočne Evrope imaju višu stopu rasta, niži državni, korporacijski i privatni dug, uravnotežene javne finansije i manju nezaposlenost, a u Kini se čak žale na nedostatak radne snage! Britanija je izgubila svoje bogatstvo posle Prvog i Drugog svetskog rata, kada ju je Amerika ugušila kreditima i kamatnim stopama. Bliži li se kraj epohe u kojoj će i Amerika izgubiti svoje bogatstvo? Naredna decenija biće presudna i pokazaće da li je Evropa uspela u Uniji, koju i Azija pokušava da sprovede i da li će Kina uspeti da održi ekonomski rast. U međuvremenu treba se držati podalje investicija u evro, američki dolar, a donekle i u britansku funtu. Ana Cukić Armstrong (Autor je partner u Armstrong Investmentu iz Londona)