Liberalna autokratija

Pažljivi čitaoci fascinantnog štiva iz Vikiliksa, koji je građanima Srbije otkrio više senzacija nego svi svetski tabloidi zajedno, saznaće da Liberalno-demokratska partija i Demokratska stranka Srbije ipak imaju nešto zajedničko. Lideri tih stranaka, naime, govore u neformalnim ili formalnim susretima sa ambasadorima ono što govore u parlamentu i na televiziji, što je već ogroman fenomen u Srbiji, naviknutoj da svaka stranka, poput Armanija, ima ideologiju za leto, jesen, zimu i izbore. Ideja o rađanju nove partije rodila se kada je Demokratska stranka na zahtev Čedomira Jovanovića da se omogući osnivanje frakcije odgovorila tako što je, kao u nekim socrealističkim komedijama zabune, opštinski odbor Novi Beograd isključio iz stranke Jovanovića, bivšeg potpredsednika i kandidata za lidera DS. Kada je osnivana, nova partija je projektovana kao sabirni centar čuvara političkog testamenta Zorana Đinđića, koji će uporno podsećati da je DS, kroz kohabitaciju i saradnju sa vladom Vojislava Koštunice, izdao pokojnog lidera. Opšta mesta u retorici nove partije postala su ubrzane evroatlantske integracije, priznanje kosovske realnosti (a realno je da je nezavisno), lament nad 6. oktobrom koji se nije dogodio i borba protiv povratka u devedesete sa posebnim akcentom na „povampirenje“ socijalista . Partija je, međutim, gotovo nečujno ušla u koaliciju sa socijalistima u Beogradu, uz objašnjenje da su sporazum potpisali sa DS, a ne sa socijalistima. Kandidatkinja LDP za gradonačelnika Beograda, Biljana Srbljanović, koja se ubrzo distancirala od partije, opisala je kako je dolazila do saznanja da svako ima svoju cenu, samo su ulozi manji ili veći. „Nekome je cena poslovni prostor iz `naših opština `, nekome plaćeno mesto u upravnom odboru, nekome čitava jedna grana privrede ili mogućnost budućeg ulaska u tal.“ IZDAJA Kako je pucala ljubav između dve demokratske stranke, a Tadić i Koštunica počeli da se sreću samo u međusobnim optužbama, tako su lideri DS i LDP počeli da zaboravljaju zašto je Jovanović najuren iz stranke i zašto je Tadić izdao Đinđića. Za vreme vladavine Mirka Cvetkovića, LDP je dobio ulogu konstruktivne opozicije koju je opravdao pomaganjem u izglasavanju spornog zakona o informisanju, koje čak ni socijalisti, ni Dragan Marković Palma nisu želeli da podrže jer nekako previše „miriše“ na devedesete, kao i u podršci reformi pravosuđa, koja je postala opšte mesto u svim ozbiljnim primedbama koje dolaze iz evropskih metropola. Iako LDP i dalje nastupa kao vlasnik licence nad drugom Srbijom, koja će pre ili kasnije sprovesti lustraciju, 6. oktobar, a socijaliste poslati u istoriju, čelnici te stranke će, nezvanično, priznati da jedina vlada u kojoj mogu da budu jeste ona u kojoj će biti i Tadić i Dačić i Čeda, dok će za utehu Palma ostati u Jagodini. Napad na Miškovića je bio jedan od najboljih poteza koje je LDP povukao od osnivanja do danas, jer su otvorili temu koja je iritirala veliki broj građana i pokazali se kao hrabra stanka, ali se brzo po skupštinskim holovima čitava borba protiv tajkuna svela na priču da je zapravo drugi tajkun Milan Beko imao nesporazum sa Miškovićem pa je odlučio da mu otvori front preko jedne od „svojih“ stranaka. PREOBRAŽAJ Da li zbog svoje mladosti ili radikalnog koncepta, LDP je imao manje političkih zaokreta od drugih partija, ali se to ne može reći za njenog lidera, koji je na političku scenu ušao za vreme studentskih protesta kada je često govore počinjao sa „pomaže Bog“, novinarima objašnjavao da redovno posti, dok je jedan od njegovih prijatelja iz te ere objašnjavao kako je morao dugo da ubeđuje mitropolita Amfilohija da omogući mladom studentskom lideru da se krsti na Ostrogu. Sa prijateljem iz tih dana, istoričarom Čedomirom Antićem, osniva Studentski politički klub „Slobodan Jovanović“, po čoveku koji je, izgleda, postao simbol konzervativne, prosvećene Srbije, ali je kasnije Antić opisao kako je od svih lidera studentskih protesta upravo Jovanović doživeo najveći preobražaj. Iako u borbi za nasleđe najvećeg srpskog istoričara i „evropejci“ i konzervativci imaju argumente, nije teško dokazati da je Jovanović, prvi Slobodan među Srbima, bio član kraljevske vlade u Londonu, a da mu je kolega, ministar vojni, bio Dragoljub - Draža Mihailović. preokret Neki komedijant slučaj potrudio se da Čedomir Jovanović i glavni zastupnik lika i dela Draže Mihailovića u Srbiji, Vuk Drašković, budu potpisnici Preokreta, deklaracije kojom se Borisu Tadiću uspešno sugeriše da prihvati kosovsku realnost. „Nije nas tukla policija, već partijske vojske Slobodana Miloševića, Vuka Draškovića i Vojislava Šešelja. To su naši neprijatelji protiv kojih ćemo se boriti“, rekao je Čedomir Jovanović, posle policijskog napada na demonstracije zbog oduzimanja Studija B, krajem 1997. godine. Kada ga je potpisnik ovih redova upitao kako bi izgledao hipotetički susret najvećeg istoričara Slobodana Jovanovića i simpatizera LDP generala Jove Kapičića, koji je odigrao veliku, još nepriznatu ulogu u oslobađanju Beograda od građanske klase i ostataka demokratskog društva, Jovanović je odgovorio da obojica „ne bi mogli da poveruju da će zemlja i narod, za koji su se obojica na svoj način borili i duboko verovali u to, 70 godina kasnije biti ovako razorena. Pored toga, Jovanović ne bi mogao da veruje da su u Upravnom odboru Fonda koji nosi njegovo ime ljudi koji su protiv Evrope, Zapada i liberalne demokratije“. Čedomir Jovanović ima nesporan talenat za politiku i hrabrost da javno kaže nešto što većina srpskih političara šapuće stranim ambasadorima po Beogradu. Ako neko iz njegovih nastupa zaključi kako je jedan od najdoslednijih političara u Srbiji, takva tvrdnja se neće odnositi na njegovu doslednost, već na nedoslednost drugih. Opisujući unutrašnji život LDP, jedna od bivših čelnica stranke je napisala „Živeti je lepo. A živeti lepo je najlepše“. u sledećem broju DSS Teške optužbe Nekoliko najistaknutijih ličnosti LDP, od Branislava Lečića, Gorana Petrovića do Vesne Pešić, udaljilo se od stranke sa tovarom teških optužbi o apsolutizmu među liberalima, trgovačkim aranžmanima stranke ili raskošnom načinu života njenog lidera. Okidač za odlazak Vesne Pešić, predsednice Političkog saveta, bila je već zaboravljena izjava Čedomira Jovanovića koji je u napadu na šefa diplomatije Vuka Jeremića opisao kako se ministar druži sa „kanibalima“ po Africi. Teško je pretpostaviti šta bi se sve dogodilo da je tako nešto izjavio neki radikal, „obrazovac“ ili ne daj bože sveštenik SPC, ali je liberalna javnost bila toliko diskretna oko tog rasističkog ispada da su ambasadori zemalja osumnjičenih za „kanibalizam“ morali da naglašavaju kako su veoma neprijatno iznenađeni zbog izostanka reakcije javnosti i državnih organa. Na kraju su stigla izvinjenja od Jeremića i samog Jovanovića, ali je Vesna Pešić, koja se oglasila pre njih, doživela da joj se njena stranka, tačnije Savet na čijem je čelu bila, obraća kao što se opštinski odbor DS obraćao Jovanoviću kada ga je udaljavao iz stranke.