Fotorobot za otkaz

Sekretarica Magdalena F. uzela je šniclu sa trpeze namenjene šefovima i zaradila je otkaz. Nije joj pomoglo ni to što je kod tog poslodavca radila 34 godine. Četrdesetšestogodišnja žena, vozač gradskog autobusa, izašla je iz stanice da bi sklonila žabu sa puta i - dobila otkaz. Trgovac Barbara E. je prisvojila dva zaboravljena bona od vraćenih plastičnih flaša, u vrednosti od 82 i 48 centi. Rezultat je bio isti – otkaz. Svi slučajevi su iz Nemačke, a najnovija žrtva germanske „discipline“ je arhitekta Verner M. iz Kelna, koji je otpušten jer je „zaudarao na znoj“. Blumberg je nedavno objavio tri tipa ličnosti koje ne bi trebalo da budu u poslovnom timu, sveznalice, žrtve i pesimisti. Zamerka stručnjaka nije na sve „pametnice“, već one koji tvrde da znaju sve. Najbolji inovatori su oni spremni da uče, da razotkrivaju stvari koje ne razumeju i da ih prenose ostatku kolektiva. Ukoliko ne žele to da rade, već se vode idejom „da znaju sve“ štetni su po firmu. Takvi radnici mogu onemogućiti tim da vidi prilike koje su mu pred nosem. GLUMCI U internom saopštenju Vestern juniona iz daleke 1876. piše da telefon ima suviše nedostataka da bi se smatrao ozbiljnim sredstvom komunikacije. Kakva poslovna greška?! Četrdesetak godina kasnije grešku u koracima pravi i Dejvid Sarnof kada su mu ponudili da investira u radio. On se tada zapitao ko bi platio da se pošalje poruka koja nikome posebno nije namenjena. Mnogo godina kasnije IT kompanije, na primer, uopšte nisu uvidele dolazak Gugla i u kakvu će imperiju ta kompanija izrasti. Za kolektiv nisu dobre ni „žrtve“, ljudi koje poslovni problem vide kao priliku za progon, radije nego kao izazov. Povremeno svako odigra ulogu žrtve, ali nekima to postane način života, kažu poznavaoci. Takvi su obično besni, iznervirani i uvek se žale na nešto. I taman kad poslodavac pomisli da je sve savršeno oni će naći neki razlog da se žale. Žrtve ne traže prilike već probleme. „Zašto treba da radimo naporno na ovoj ideji? Čak i ako predložimo dobru ideju šef će je verovatno ubiti. Ako je on ne ubije, ubiće je tržište. Video sam ovo hiljadu puta ranije“. Ovo je tipično mišljenje onih koji ne veruju da je nešto moguće uraditi. Razlika između dobitničkog i gubitničkog tima je nedostatak volje. Pobednici zaista veruju da je nešto izvodljivo dok gubitnici sumnjaju da je to isto nemoguće uraditi. Timu koji teži inovacijama i pobedama nisu potrebni oni koji ne veruju da je nešto moguće ostvariti, navodi Blumberg. LETAČI Neda Mirković, HR konsultant agencije za konsalting i menadžment SINAPSA kaže da ne postoje radnici kojima odmah treba dati otkaz. Ona kaže da je moguće da neke statistike pokazuju kako navedeni tipovi ljudi češće od drugih dobijaju otkaz, ali to nije zato što su takvi. „Oni se verovatno manje trude da ostvare svoje ciljeve, pa zato najčešće dobijaju otkaze. Činjenica je da sa njima više treba raditi. „Žrtve“ ili „pesimiste“ treba više motivisati i ohrabrivati, onima koji “previše visoko lete” treba kroz posao dokazati koji su njihovi realni kapaciteti. Pošto poslodavci često nemaju takta, znanja, resursa, ni kapaciteta da se bave ovim ljudima, često im je lakše da im daju otkaze i proglase ih štetnim za kolektiv“, misli Mirkovićeva. Milena Avramović Bjelica, izvršni direktor i suosnivač PR agencije Chapter 4 u Srbiji, kaže da ne bi volela da u njenom timu budu nesavesni, oni kojima nedostaju odgovornost i inicijativa, ne znaju šta hoće, nemaju ideje ni za profesionalni, ni za razvoj kompanije, loše komuniciraju sa kolegama ili smatraju da su suviše dobri da bi radili neki „manje važan posao“. „Najvažnije za mene je da je neko dobar čovek, lepo vaspitan, a svaki posao, ukoliko postoji želja, može da se nauči i kvalitetno radi. Sa ljudima koji ne poseduju osobine kao što su razumevanje, sposobnost da se pomogne drugom, da se uvaži tuđe mišljenje i prizna greška, ne bih mogla da radim“, kaže ona za NIN. Neda Mirković smatra da su radnici u Srbiji spremni da se menjaju, mladi da uče, stariji da prihvate rad na računarima. Shvatili su, kako ona kaže, da je prošlo vreme da se ceo radni vek provede u istoj kompaniji. PRELETAČI „LJudi sve više menjaju firme i sve više se trude da se prilagode različitim poslodavcima. Veliki je problem, međutim, u nesistematičnom pristupu potencijalima i znanjima ljudi. LJudi su manje-više prepušteni sebi. Mnoge kompanije prime ljude, a onda ih `bace u vatru ` i ostave ih da se sami snađu u često vrlo komplikovanim sistemima rada. To je kontraproduktivno“, objašnjava Nada Mirković. Da poslodavci više brinu o potencijalima ljudi i nastoje da ih motivišu da te potencijale ispolje, i jednima i drugima bi, prema njenim rečima, bilo bolje. Ona kaže da bi prilikom odlučivanja o tome kome u timu nije mesto, najvažniji kriterijumi trebalo da budu ispunjavanje planova rada i ciljeva, kao i poštovanje standarda ponašanja i biznis kodeksa. Zbog jednog propusta u ponašanju, osim ako se ne radi o velikim greškama poput sabotaže, krađe, niko ne bi trebalo da bude otpušten. Svačiji rad, prema njenim rečima, treba pratiti, ukazati na propuste ili kazniti greške u cilju podsticanja da se isprave. „Ukoliko različite disciplinske mere ne daju rezultate, tek se onda pribegava otkazivanju ugovora o radu. Svakako da ljudi koji su kruti i nefleksibilni, tvrdoglavi ili `puni sebe ` teže prihvataju kritike i manje su spremni da se menjaju, pa time češće ponavljaju greške i češće dobijaju otkaze. Svako, ipak, treba da ima šansu da ispravi greške“, zaključuje Nada Mirković. Motivacija u krizi Kada pljušte otkazi sa svih strana, čini se da je u Srbiji jedini motiv za rad strah od otkaza. Ipak to nije pravi podsticaj za dobro obavljanje posla. Neda Mirković kaže da plata jeste, ali je najčešće i najslabiji motivator. Ona smatra da radnici najbolje reaguju na nagrade, čak i nematerijalne, poput pohvala. Zaposleni neće napuštati onog poslodavca koji vrednuje napor i zalaganje ljudi i trudiće se da pruži maksimum. „Većina poslodavaca u Srbiji ne brine o ljudima. Naprotiv, zbog velike nezaposlenosti smatraju da lako mogu da dođu do kvalitetnih kadrova, pa postojeće uopšte ne vrednuju. Umesto da se trude da ih motivišu da rade kvalitetnije, jer će time i njima biti bolje, poslodavci danas ljude menjaju često, šepure se time što “diktiraju pravila”, a ne razmišljaju o dugoročnim posledicama te politike izrabljivanja ljudi“, kaže Nada Mirković.