Tu ste, a oko mene niko

Nije mogao da smiri bolove u stomaku i doktorka mu je, imao je 17 godina, prepisala bromazepam, 1,5 miligram dnevno. Bio je obuzet strahom. Strahom od brutalnih pretnji, pogleda koji otpisuju. Oni su otpisali njega. I, on je vremenom otpisao njih. Učauren u sobici na periferiji mračnog grada, on je dokaz onoga što nimalo nije tolerancija. E, to je ksenofobija klasične tvrde srpske provincije. Sasvim slučajno Kuršumlije, sabijene između brda, beznadežnog siromaštva, hronične depresije. Provincije mačo uzora koja svom silinom demonstrira mržnju i iz svog mraka udara tamo gde ne treba. Meta mržnje? Stefan Radović, 19 godina. Gej u Kuršumliji. Iako Stefan danas ima 19 godina vanredno pohađa treći razred srednje škole a prvi put za roditelje, rodbinu ili ma koga drugog o tome šta on jeste govori u NIN-u. Bolnica Prošle godine. Baba je preminula, u kući su bile neke svađe. Ležao je u mraku u sobi, radio je samo televizor, kao i godinama pre. Prolazilo mu je kroz glavu kako ga sve nazivaju, šta mu dobacuju, kako lista novine i traži telohranitelje kao podršku, makar je platio, da bi izašao na ulicu, ali za to nije imao novac... Sebi je rekao: “To i nije bio život. Ja više ne mogu“. Ustao je, otvorio kutijicu u kojoj je držao bromazepam, odvojio celu tablu i popio uz klindamicin, neki alkohol kojim maže lice. I, zaspao. Ujutru, mama nije mogla da ga probudi. Prebacili su ga u Dom zdravlja, odatle hitno u Niš. Ispiranje želuca, infuzije... razgovori..., psihoterapeuti.... Mama je bila aut, plakala neprekidno. Bila je tu njegova doktorka, i pitala ga: “Da li da im kažem?“. „Ne“, odgovorio je. „Znao sam da može biti i gore. Uvek mislim, može biti i gore“. Nakon te noći, prebacili su ga sa endokrinologije na Kliniku za zaštitu medicinskog zdravlja, odeljenje za adolescente. Većinom je tu ležao, bez snage da ustane, hoda. Bolovi u stomaku su ga mučili i bio je potpuno iscrpljen. „Bio sam tu gde jesam, među mentalno obolelima. A dugo sam pre razmišljao: patiš i treba ti pomoć. A ako odem kod psihologa, pomisliće da sam lud. A onda kažem, moram da odem, možda i jesam lud. I tamo sam završio“. Da li je različitost pravi fokus Stefanovog problema? Šta stoji iza? Ima li još nešto? Da li je moguće da je Kuršumlija stvarno tako teška, retrogradna, zatvorena sredina čije neprijateljstvo je Stefanov motiv da između smrti i života izabere smrt. Različitost Evo jedne sekvence Stefanovog detinjstva. NJih nekoliko, stariji đaci, sedeli su na zidu u dvorištu škole. Jedan se sakrio ispod stepeništa i samo je izleteo. U pozadini, dobacivali su:“derpe“ i tako to. Udario mu je dva, tri šamara. Ništa nije odgovarao, ni na koju prozivku, kao uvek do tada. Vratio se kući. Tog i narednog dana nije išao u školu. „Niko nije znao kroz šta prolazim, osim psihoterapeuta. Čuo sam da je u Beogradu devojka napadnuta samo zbog majice LGBT, čuo sam za bodenje nožem, i kada čuješ šta se sve događa u tako velikom gradu, a koliko dugo tebi prete u tvojoj maloj sredini, svakakve gadosti ti prođu kroz glavu, ništa dobro“. Od prvog do četvrtog razreda sve je bilo ok, i bar koliko se seća, ni po čemu se nije razlikovao. „Možda sam se malo više družio sa devojčicama, nije postojao poseban razlog, nisam znao ni koga, ni da li volim, jednostavno, prijalo mi je njihovo društvo. Imao sam jednog druga, to je bilo nekako veštačko, nije mi to bilo to, sa drugaricama sam imao prisniji odnos“. U petom razredu to je počelo. Mislio je, proći će. Počelo je dobacivanjima „pederko“. Kada je razredna rekla da napišu kakav problem ima ko u odeljenju, napisao je kako ga nazivaju. Nije se usudila to da izgovori. Rekla je deci: “Tu reč sa ’p’ da izbacite iz rečnika“. Tada, bio je svugde, samo ne u kući, u kojoj je uglavnom sam sedeo u sobi, slušao neku muziku. Odlazio je u dvorište crkve, gde nema nikoga, sedeo i razmišljao šta raditi i kako dalje. Nikada nije smogao snage da kaže u čemu je problem. Lomio se, razmišljao, slabo jeo i pojavili su se bolovi u stomaku. Išao je kod lekara, rezultati su bili uredni i nakon više odlazaka, lekarka ga je upitala: “Imaš li neki problem“. Savetovala je da poseti psihoterapeuta i od tada ide redovno, dva, tri puta nedeljno u Kliniku za mentalno zdravlje. Reakcija roditelja na to da ide kod terapeuta? „Ti nisi lud! Šta ćeš kod psihijatra“, da ne čuje niko, da ne bude bruka. Okolišao je: “Nisam lud, ali imam neki problem“. „Kakvih ti problema imaš?“, odgovarali su. Kada je prvi put osetio da želi da stupi u kontakt s nekim mladićem, bio je ubeđen da je sada već stvarno bolestan i da nešto nije u redu s njim. „Ispada, mislio sam, sve je tačno. Sve što su mi do sada govorili. Nisu ti pretili, ni pričali uzalud. Optuživao je sam sebe: ’Ti jesi to i što kukaš kada ti prete’. I danas mi je to isto u glavi. ’Jesi, ti si to nešto’“. Sviđali su mu se, verovatno, mladići i ranije, ali nije to tako shvatao, dok nije upoznao jednog dečka. „Tada se u meni sve slomilo. To, šta sam ja u stvari. A to ja jesam. Drhtao sam, i kada se to dogodilo između nas, taj prvi moj fizički kontakt, osećao sam se prljavo, bedno, strašno. Vraćao sam se kući nikakav, ljut na sebe, totalno izgubljen. U autobus su ušla dvojica mladića, počela su dobacivanja. Ja utučen, a oni prete. Hteo sam da izađem iz autobusa, ali ne bih imao novca za novu kartu. Ušao sam u kuću uz osećaj nekog bednika, nekoga ko nije zaslužio da je na ovom svetu“. Sa roditeljima nikada nije pričao o toj temi. Tata stalno pita: “Gde ti je devojka“. „To je moj privatan život“, odgovara. Tata nastavlja kako je normalno da mu devojka dođe kući, on obično iskulira. Mama? „Ma ne, nije me pitala nikada ništa“. Krivica Uvek je bila prisutna napetost u kući. Bilo je i lepih trenutaka, za Božić, Novu godinu, kada se okupi rodbina. Ali, nikada nisu imali odnos da Stefan može da priča o bilo čemu ozbiljno. „Uvek su bile brze reakcije na šta god bi se dešavalo.... realno... nisu mi posvetili dovoljno pažnje... i kada dugo ostajem u sobi i ne izlazim, ne pitaju ništa... ali oni nisu krivci za ovo što sam“. Stefan želi da kaže svojim roditeljima šta je njegov problem, ali ne zna šta da očekuje od njihove reakcije. Voleo bi da znaju šta je sa njim. Da tata kada pita zašto nema devojku, zna... On je fin, napet kao struna, krhak, slabe konstitucije, da, feminiziran, i - drag. Sada je na trećoj godini srednje škole, vanredno. Živi, kako kaže, kao da ne živi. Bori se protiv straha, ali ne može da ga pobedi. „Svi su otpisali mene, otpisao sam i ja njih. Ovo je moj jedini način da saopštim roditeljima ko sam. I svima ostalima koji su nagađali. Prestaće mnoga pitanja. Tati će biti jasno da nikada neću dovesti devojku kući. Pa vi reagujte kako hoćete, ja više ne mogu. Meni je tolike godine užas, i kada ova priča izađe, ničega me neće biti strah. I sada ne prođe dan, dva da ne plačem. Moja depresija posledica je toga što nisam znao ko sam, a onda kada sam shvatio, zato što sam. E, sada, sve ono što ste govorili o meni, e to je to. Svidelo se to nekome ili ne. Svima njima svakako ne može da bude teže no meni sve te godine. Ni dan predaha od petog razreda osnovne škole. Tu ste, a oko mene niko“. Kraj bežanja Obratio sam se školskom psihologu. Rekla je: ’Proći će to’ i brzo okrenula temu, ocene i slično. Nisam imao osećanja ni prema kome, u smislu da mi se neko dopada. Osećanja te vrste bila su mi u blokadi… Nisam znao koja je moja seksualna sklonost. Dobacivanja su se nastavila, iako nisam znao zašto mi dobacuju. Primećivali su nešto što ja nisam. Trpeo sam. U školi, to je bilo tako. Rešio sam da uzimam opravdanje od doktorke i izbegavao mesto tamo gde se sve to dešava. Ali, morao sam u školu. Plakao sam krišom, negde gde me ne vide, u sobi, u nekom ćošku u dvorištu. Pisao sam razrednoj. Ali njoj je bilo blam da izgovori to što su meni govorili, ignorisala me. I više to nikada nije pomenula. Ništa me nije pitala. Ali počeli su da me prozivaju na ulici, mali grad. Počela je da kruži priča. Vremenom je postalo sve ozbiljnije, uz psovke, pretnje, kako mi treba ubiti majku pedersku, i svašta ste mogli još da čujete ukoliko idete iza mene. Prvi srednje. Mislio sam biće drugačije. Prvog dana, ušao sam u odeljenje, seo, bila je jedna klupa u srednjem redu i odmah su počeli pogledi. Mislio sam: ’Iskuliraću. Kada su oni pored mene počeli da se sele kao da smrdim, kao da nisam s ove planete i čuo kako govore ’on je peder’, pomislio sam odmah kako ću ja nadalje. Trpeo sam to od petog do osmog razreda. Pitao sam sekretara škole da li mogu da se prebacim u drugu školu. Nisam uopšte razmišljao o učenju, ni o čemu drugom, to je tako kada vidite puno zlobe i mržnje, sve te poglede, i priče i kako svi beže“.