Odiseja

Debele knjige su veliko zlo, govorio je Kalimah (300 - 240. g. pre Hrista), najznačajniji pesnik helenističke ere. Na njegovu misao podsetila nas je Lirska istorija muzike pesnika i prevodioca Kolje Mićevića, čija su četiri toma, tri od po 990, a četvrti od oko 600 strana, nedavno objavljena u Službenom glasniku. Šta bi Kalimah, koji je popisivao i prepisivao svitke, rekao tek da je video ovu zastrašujuće debelu knjigu! Istinski je prometejski poduhvat to što je nalazio snage da četiri decenije luta hiljadugodišnjom istorijom evropske muzike, i napiše više od 3.500 stranica o njenim najznačajnijim događajima, delima i genijima. Ukupnim životnim opusom retko se ko u Evropi može pohvaliti. Koreni Odakle počinje i gde se završava njegova Lirska istorija muzike? „Želeo sam da početnu tačku postavim što dalje i tako dođem do korena evropske muzike, jer smatram da se mora ići unazad da bi se moglo napredovati“, kaže Mićević za NIN. Te korene nalazi u vremenu Homera, u devetom i osmom veku pre Hrista, a svoje lirsko pripovedanje započeo je Pitagorom (570-500. p. n. e). Grčki matematičar, filozof i mistik prvi je izumeo interval - temeljni pojam na kome počiva sva muzika, skoro milenijum i po pre otkrića nota i njihovog kombinovanja. „Od Pitagore“, kaže Mićević, „svi putevi vode u Johana Sebastijana Baha“, koji je umro 1750. godine i kojim je završen četvrti tom njegove nesvakidašnje knjige. Da li je taj interval pevanja i sviranja slučajno omeđen Homerom i Bahom? „Nije! Bah je Homer muzike“, citira Mićević nemačkog kompozitora Vilhelma Furlengera. Krstareći kroz toliko vreme upoznao je i portretisao više od 1.200 ličnosti koje su unapređivale pevanje i sviranje. Među njima su pesnici, pevači, kompozitori i svirači, filozofi, teolozi, slikari, naučnici i kritičari, libretisti, hroničari, izdavači i štampari. „O mnogim muzičarima srednjeg veka u engleskim ili francuskim enciklopedijama nećete naći više od nekolika redaka, a ja sam im posvećivao četiri do pet strana. Otkrio sam više imena za koje se nije znalo.“ U raspevanim biografijama nalaze se opisi najveličanstvenijih izuma, otkrića i dela muzike od vremena biblijske harfe na kojoj je svirao car David (oko 1.000 g. pre Hrista), od lire i helisa Homerovih Grka do violine, viole, klavira i orgulja; od ritma proizvođenog pljeskanjem dlanovima i udaranjem nogama o zemlju do solističkih i orguljskih koncerata, do violinskih, klavirskih i orkestarskih kompozicija Baha i Hendla. Da je razvoj muzike bio zapanjujuće spor i vraški komplikovan vidi se i po tome što su pesma i svirka prenošene od Homera do Pitagore, a potom i kroz rani srednji vek, oslanjanjem na pamćenje muzike, jer su svi pokušaji da se neka uspela melodija „zaustavi“ slovima jezika na papirusu ili kamenu bili nezadovoljavajući. Iz nekoliko prelepih priča o Gvidu iz Areca (991-1033) saznajemo da je on najraniji moderni muzikolog, najveći posle Pitagore, i da je prvi ustanovio imena nota solomizacije u evropskoj muzici. Zapisivanje Muzički doprinosi matematičara i filozofa Pitagore ili teologa Avgustina pokazuju zašto su se u Mićevićevoj Istoriji našle stotine ličnosti koje nisu bili kompozitori niti vokalni ili instrumentalni muzičari. Zato što je skoro do 1700. godine muzika komponovana isključivo radi pevanja, poezija je imala veliki značaj za njeno usavršavanje. Stoga ova Istorija vri od velikih pesnika, među kojima su, pored Homera, Sapfe, Anakreonta, Tasa, Ariosta, Petrarke, i moderni, od kojih su neki živeli nakon Bahovog vremena, kao Apoliner i Malarme. Centralna ličnost ove muzičke Istorije je Dante Aligijeri. Ko god bude čitao Mićevićevu Lirsku istoriju muzike imaće neizmerno bogat doživljaj razvoja lepote ritma i zvuka, muzike kao umetnosti, spektakla, obreda i zabave, a naročito kao traganja za intelektualnim i metafizičkim.