Strpljivo do zamrzavanja

Strpljen – spasen: ispravnost te izreke, i to ne prvi put, upravo dokazuje Demokratska stranka Srbije. Nekada vladajuća partija, koja se u istraživanjima tokom poslednje godine bila ugnezdila negde oko cenzusa, dočekala je pomoć. A ona je, kao što se u politici često dešava, stigla od „neprijatelja“. Odlaganje kandidature Srbije i ozbiljna kriza koja je uzdrmala Evropsku uniju, naime, stvorilo je plodno tle za plasiranje evroskepticizma koji DSS sada intenzivno neguje. Zaboravljajući činjenicu da je upravo u vreme vladavine te stranke formalno započet evropski put Srbije, Vojislav Koštunica i prijatelji spremno su dočekali ambijent u kome njihov poziv „zaboravimo na EU“ može delovati kao melem na ranu dela razočaranih građana. U isplativost strpljivog čekanja, uostalom, DSS se uverila još tokom devedesetih. Bez preteranog truda u (opasnim) antirežimskim aktivnostima tih godina, tačnije, upravo zahvaljujući tom nemešanju u opozicioni posao, Koštunica je na kraju te grozne decenije smireno sačekao da dobije istorijsku ulogu „čoveka koji je pobedio Slobodana Miloševića“. Na temelju te neaktivnosti je, valjda, nikao onaj mit o „nesposobnosti“, „lenjosti“ i nedostatku ambicija koji prati Koštunicu i prijatelje. A sasvim lako bi bilo proveriti činjenicu da se na funkciji predsednika Vlade Srbije u dva mandata (sveukupno od marta 2004. do maja 2008 ) pokazao, zapravo, kao vrhunski tehnolog vladanja. I to u gotovo nemogućim uslovima: sa slabom podrškom birača, bez ispunjavanja nekih od osnovnih obećanja (kao što je opstanak zajednice Srbije i Crne Gore) i uz prekid započetih pregovora sa EU, u vreme kad evroskepticizam uopšte nije bio u trendu. LEGALISTI Koštunica i prijatelji, sasvim netipično, bili su sposobni i da se odupru raširenom i upornom virusu grčevitog držanja za vlast po svaku cenu. Posle samoproglašenja nezavisnosti Kosova februara 2008, lider DSS-a, tada na funkciji premijera Srbije, raspisao je izbore, a nije morao. I uspešno ih je izgubio. Reklo bi se da je taj gest bitno doprineo izbegavanju etikete „čoveka koji je izgubio i Crnu Goru i Kosovo“. A ona ne bi bila baš preporuka za negovanje imidža „ultrapatriotske partije“, na kome ta stranka upravo intenzivno radi na proverenom, kosovskom terenu. Uz pružanje podrške politici barikada, DSS je lansirao i novi recept: „zamrznuti elemente konflikta“ i ostaviti ih novim generacijama. Ne treba, naravno, zaboraviti ni koliki je uticaj na negovanje „patriotskog“ imidža DSS-a imalo ono dvodnevno uterivanje glasova za aktuelni Ustav, u koje je bila upregnuta celokupna državna elita – od crkvene, do medijske. Za razliku od drugih stranaka koje se danas diskretno odriču učešća u donošenju Ustava, Koštunica i njegovi „legalisti“ zakucavanje Kosova u ustavnoj preambuli redovno ističu kao dokaz da Beograd upravlja Prištinom. Optužujući, pri tom, one koji su skloni uvažavanju realnosti za nedostatak patriotizma. Upravo na izraženoj „nacionalnoj“ orijentaciji grupe dotadašnjih članova Demokratske stranke, predvođene Koštunicom, DSS je i nastala. Čovek u čijem je stanu, prema nekim verzijama, osnovana DS, 1992. godine je, najpre pod imenom „krilo za DEPOS“ i uz opravdanje o neophodnosti ujedinjavanja opozicije, odvojio deo stranke i osnovao novu partiju. Teza o neophodnosti ujedinjavanja važila je godinu dana, pa je na republičke izbore 1993. DSS ipak izašao samostalno. SUKOBI Situacija se promenila u jesen 1996, kada je, na insistiranje bivšeg guvernera NBJ Dragoslava Avramovića, DSS pristupio koaliciji Zajedno. Savez su već bile formirale stranke Vuka Draškovića, Zorana Đinđića (Koštuničinog starog konkurenta koji je bio preuzeo DS) i Vesne Pešić. Koštunica je vešto uspeo da u unutarkoalicionim pregovorima isposluje da mu Đinđić iz već dogovorene kvote ustupi toliki procenat mesta na izbornoj listi da je na kraju DSS u Saveznoj skupštini imao više mandata nego po svim anketama popularniji DS. Ipak, na potonjim tromesečnim „šetajućim“ demonstracijama za odbranu političke volje građana na lokalnim izborima, DSS nije učestvovao. Nekadašnji „beogradski salonski nacionalisti“ ipak su prepešačili Srbiju u izbornoj kampanji u leto 2000, tada u okviru koalicije DOS. Građani su obožavali Koštunicu: neposredno nakon pobede nad Miloševićem, imao je popularnost na kakvoj bi mu i Tito pozavideo. Ali slava je brzo počela da se kruni – što zbog sukoba sa koalicionim partnerima koji su postali očigledni već 5. oktobra uveče, što zbog protivljenja smenama u vojsci i policiji i odnosa prema nekim ključnim ljudima Miloševićevog režima (Rade Marković, na primer), a verovatno najviše zbog rata sa Đinđićem, koga je Srbija silno zavolela već 12. marta 2003. u popodnevnim časovima, kad je bilo sigurno da nije preživeo atentat. AFERE Krunjenju poverenja u DSS svakako je doprinelo i formiranje manjinske vlade uz pomoć socijalista (koji su, potom, postali najpoželjniji koalicioni partner i za druge članice nekadašnjeg DOS-a) ali i brojne afere koje su pratile Koštuničine vlade a čijim je akterima redovno pružao podršku („Knjaz Miloš“, Nacionalna štedionica, Kofer, obračun sa Čarlsom Darvinom, napadi Velimira Ilića na medije, „poklon“ šefa BIA Radeta Bulatovića američkim zvaničnicima, protivzakoniti razgovor ministra unutrašnjih poslova Dragana Jočića sa provooptuženim za ubistvo Đinđića...). Tokom boravka na vlasti Koštunica je bio donekle revidirao stav prema Zapadu, koji je uglavnom bio skeptičan, uz povremene periode snažnog zaoštravanja. Recimo, u avgustu 1995, kada je tvrdio da su „glavni krivci za stradanje srpskog naroda u Hrvatskoj tri protivnika srpskog naroda – Hrvatska, međunarodna zajednica (SAD, Nemačka) i Savet bezbednosti OUN-a“, ili tokom NATO bombardovanja kada je DSS bio jedina opoziciona stranka čija su saopštenja uspevala da se probiju do programa RTS-a. Kao premijer, međutim, zalagao se za saradnju sa velikim silama, tvrdeći, recimo, da „napretka neće biti i rešenja će morati da budu nađena u jednoj ozbiljnoj saradnji i komunikaciji sa Hagom, Briselom i Vašingtonom“ (jun 2004). Sadašnji opozicioni status, oslobođen odgovornosti za krpljenje državnih rupa, omogućio je povratak na staru retoriku upakovanu u zalaganje za „novu politiku“. Umesto dosadašnjeg cilja da Srbija postane članica EU, novi nacionalni cilj treba da bude politički i vojno neutralna i ekonomski stabilna Srbija, tvrdi danas Koštunica. Na njegov poziv da se uspostavi nacionalno jedinstvo oko tako definisane „nove nacionalne politike“, kako sada stoje stvari, pozitivno bi mogla da odgovori jedino stranka drugog Vojislava – Šešelja. u sledećem broju SPO Rupa na svirali Nakon što se, u junu 2001, oštro sukobio sa koalicionim partnerima iz DOS-a, pobunivši se zbog izručenja Miloševića Haškom tribunalu, Koštunica je 2005. uspeo da pređe ogroman put od principijelnog stava da je „saradnja sa Haškim tribunalom deveta rupa na svirali do pragmatičnog uverenja da „svaki dan nesaradnje sa Hagom vodi Srbiju unazad“. Te godine počela je serija „dobrovoljnih“ predaja Tribunalu koje je premijer Koštunica pozdravljao. Najduža kolona otputovala je u Hag upravo u njegovo vreme, ali ne i najtraženiji optuženici – Radovan Karadžić i Ratko Mladić.