U „audiju“ na demonstracije

Predizborne analize javnog mnjenja, uključujući i one opozicionog „Levada centra“, prognoze neposredno nakon zatvaranja biračkih mesta i rezultati ruskih parlamentarnih izbora 4. decembra, poklopili su se. Brojni su analitičari zaključili da su to bili „najpošteniji“ izbori u istoriji Rusije. Prekršaja je bilo, ali ne takvih da bi mogli da utiču na rezultate, tvrdili su inostrani posmatrači. A onda je američka državna sekretarka Hilari Klinton, pre konačnih izveštaja posmatrača, izjavila da su izbori bili nepošteni i da ruski narod zaslužuje poštene izbore. I u svetskim medijima objavljivano je da su glasovi pokradeni, a internet se ispunio „dokazima“ o toj krađi. Tako su milioni dolara koje je Amerika uložila u stvaranje „građanskog društva“ u Rusiji počeli da donose plodove, uključujući demonstracije. Ako bi se ovako ocenjivali po brojnosti neviđeni protesti u Moskvi, slika bi bila površna. Između 20.000 i 40.000 demonstranata jako je malo u odnosu na 14 miliona Moskovljana, ali veoma mnogo ako se ima u vidu da takav način izražavanja stavova u Rusiji nije popularan. Niti je broj prisutnih prava slika raspoloženja društva, niti je Klintonova mogla da izvede toliko ljudi na ulice. Možda je problem najbolje, u stilu paradoksa (kakva zapravo često i jeste ruska stvarnost), definisala novinarka Tina Kandelaki izjavivši da vlast treba da se ponosi jer je stasala „Putinova generacija“. To je „mlado pokolenje, koje je odraslo, formiralo se i zaradilo novac u Putinovo vreme. LJudi koji žele novu stvarnost“. Na moskovskom trgu nisu bile pristalice malih partija koje već godinama predvode propali političari, niti sirotinja koja se može kupiti za tanjir čorbe ili toplu jaknu, već nova srednja klasa. Mnogi od njih stigli su „audijima“, neki i sa šoferima koji su ih čekali u kolima dok oni ne obave svoju „građansku dužnost“, i gotovo svi su imali ajfone i korektnost vlasti ocenjivali prisustvom ili odsustvom interneta na trgu. Beda To su ljudi koji nisu zapamtili ni bedu devedesetih, ni represije, a o Staljinovim čistkama i strahu svojih roditelja znaju samo iz literature. Danas je, kaže statistika, broj siromašnih u zemlji drastično smanjen, ogromna većina je konačno rešila stambeno pitanje, standard je višestruko povećan, osvojene su brojne na ovim prostorima neviđene slobode... Nikad u svojoj istoriji ruski narod nije bolje živeo. Pa šta onda nije u redu? Zaboravljena je srednja klasa. Kad zaškripi krupnim biznismenima, država žuri da im pomogne kako stotine hiljada radnika ne bi ostale bez posla, ali kad zaškripi biznismenu sa srednjim preduzećem, niko mu ne pomaže. Štaviše, on na svojim leđima nosi korumpirane činovnike. Osim toga, kao što je rekao jedan demonstrant, „vlast se toliko zanela brisanjem suza sirotinji, da je potpuno zaboravila na one koji realno čine državu“. prevareni Nezadovoljstvo takvom stvarnošću počelo je da se oseća krajem prošlog Putinovog mandata, ali je kad je došao Medvedev, nakratko zamenjeno verom u njegove reformatorske sposobnosti, koja je definitivno srušena na septembarskom kongresu Jedinstvene Rusije izjavom dvojice lidera da su se o zameni mesta na vrhu vlasti dogovorili pre četiri godine. Odjednom su se mnogi, i oni koji su verovali u „autentičnost“ Dmitrija Medvedeva, i oni koji nisu, osetili prevarenima. A s obzirom na to da se i dalje sva rešenja očekuju od Putina, na njegovu se partiju svalila odgovornost za sve što se događa. I tu bi se negde mogla prepoznati Klintonova koja je u pravom trenutku „pritisnula dugme“ i instruisala svoje „plaćenike“ da podignu buku oko „pokradenih izbora“. Nađen je povod, izabran je i oprobani internet-način, iskorišćen u tu svrhu već 9. oktobra u Americi registrovani sajt „Bela traka“ koji simbolizuje „snežnu revoluciju“. Verovalo se da će u decembru u Moskvi biti sneg i - za tili čas se na jednom moskovskom trgu našlo 2.000-3.000 ljudi predvođenih liderima minornih partija koji nisu ni išli na izbore, pa im glasovi i nisu mogli biti pokradeni. Dočekala ih je poslovično gruba policija i za kratko vreme rasterala uhapsivši pri tome više od 300 demonstranata. Situacija se sutradan ponovila, s tim što je bilo manje demonstranata i više uhapšenih. Internet vrvi od poziva da se zaštiti pravo glasa – koje tek reda radi podržava zvanična opozicija koja je, udvostručivši broj svojih predstavnika u parlamentu, zapravo prezadovoljna. I dok državne televizije izbegavaju da u svojim informativnim emisijama i pomenu događaje na ulici, internet ključa. Organizuje se novi protest... Prijavljuje se već 30.000 zainteresovanih. Priključuju se i drugi gradovi, sve do Vladivostoka. I tu, odjednom, svi shvataju da je vrag odneo šalu. Predsednik i premijer probijaju led izjavama da narod ima pravo da protestuje. U onim elektronskim medijima koji su poslednjih godinu samo narodu govorili da ga vlast smatra „stokom“, odjednom su se prisetili da su se u Rusiji svi masovni protesti završavali katastrofama. Organizatori mitinga prihvataju pomoć moskovskih vlasti u organizaciji, i jedni i drugi obećavaju da će strogo poštovati zakon. Poslednji je moskovski miting bio pristojan, dostojanstven, nepartijski iako je bilo mnogo zastava – od krajnje desnih do krajnje levih. „Nismo mi ovde ni zbog Nemcova, ni zbog Javlinskog. Mi smo građani kojima je dosadilo da nas obmanjuju“. Nije to bila najava „ruskog proleća“ i nije se pozivalo na revoluciju. A šta će dalje biti – zavisi od toga kako će vlast razumeti poruku sa mitinga.