Kineski superizazov

Umberto Eko je pre dvadesetak godina šaljivo zapažanje da zapadnjake najviše brinu najezda kompjutera i najezda “trećeg sveta” pretvorio u duhovitu priču koju je nazvao Kako putovati sa lososom. Ekove hiperbole danas su, čini se, smrtna zbilja za Amerikance. Hotel kojim su vladali “treći svet” i kompjuteri Eku je u priči upropastio samo jednog dimljenog lososa, a Amerikanci se brinu za mnogo veću ribu – nacionalnu bezbednost. Trka Pre manje od decenije, Kina nije imala nijednu svoju mašinu na spisku 500 najmoćnijih računara planete, takozvanih superkompjutera, koji zuje u prvim redovima naučnih i tehnoloških istraživanja. Danas ih ima 74, a prošle godine imala je i nezamislivo – najmoćniji superkompjuter na Zemlji, poetično imenovan “Tijanhe” (“Nebeska reka”, što je kineski naziv za Mlečni put). To što je “Tijanhe” već prevaziđen nimalo ne teši SAD, jer su kinesku supermašinu nadmašili japanski, a ne američki stručnjaci. Ekscentrična koncepcija “nacionalne bezbednosti” koju zastupaju SAD – da se mora biti najmoćnijim kako bi se bilo bezbednim – jeste tragično smešna, ali takvoj filozofiji azijska kompjuterska čuda ozbiljnija su pretnja i od nuklearnih postrojenja. Na tehnološko rivalstvo sa Japanom SAD su se nekako navikle. Kineska konkurencija će biti veći zalogaj za američku filozofiju. “Superkompjuteri su već pedesetak godina predvodnica računarske tehnologije, a inovacije iz te oblasti uvek kasnije bivaju korišćene u serijskoj proizvodnji ‘običnih’ kompjutera. Da bi se lakše razumeo odnos tehnologije superračunara i ‘običnih’ računara, možemo slobodno navesti analogiju svemirskih brodova i običnih aviona. Superkompjuteri se koriste za rešavanje problema kvantne fizike, izradu seizmičkih i klimatskih modela, izučavanje ljudskog genoma, itd. Sve je to računarski ekstremno zahtevno i zahteva snagu superračunara. Proizvodnja istih nekada je bila privilegija samo pojedinih kompanija u najrazvijenijim zemljama”, objašnjava za NIN Milo Tomašević, profesor katedre za računarsku tehniku i informatiku Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. Konkurencija Ako ovome dodamo da su superkompjuteri nezamenljivi kada se ispituju performanse projektovanih aviona, kao i da je lakše računarski simulirati nuklearnu eksploziju nego pravom nuklearnom probom usmrtiti još neki ćošak planete, strahovi Amerikanaca postaju sasvim jasni. “Bojimo se. Da, zaista se bojimo. Ova je tehnologija osnova naše nacionalne bezbednosti i ekonomske konkurentnosti. Da li ćemo zaista dopustiti da nam isklizne iz ruku?”, upitala se nedavno Dona Kroford, kompjuterska šefica prestižnog američkog naučnog instituta Lorens Livermor, koji je tokom decenija umnogome doprineo da SAD razviju najrazorniji arsenal ikada viđen u ljudskoj istoriji. Kako američke kompjuterske bojazni izgledaju tabelarno? Američki i nemački naučnici od 1993. svake godine sastavljaju listu 500 najmoćnijih svetskih računara. Više od decenije i po na prvo mesto uspevali su da se probiju samo američki i japanski majstorluci. Prethodne godine, na šest meseci ih je potopila “Nebeska reka”. Još opasnije po SAD, od pet najjačih računara današnjice, samo je jedan “amerikanac”. “Od samog početka, SAD i Japan su bili glavni igrači. Svakome poznate kompanije kao što su Krej, IBM, Intel, Fudžicu, Hitači, bile su te čiji su kompjuteri zauzimali prva mesta. U poslednje dve decenije, međutim, Kina je svoje mogućnosti planski razvijala i naposletku osvojila vrh svojim “Tijanhe” sistemom. Trenutno stanje na ‘bojnom polju’ je sledeće – prvo mesto drži Japan, drugo i četvrto Kinezi, a treći najmoćniji kompjuter planete je američki”, kaže profesor Tomašević. Što se tiče vedrijih američkih perspektiva, SAD su i dalje daleko ispred svih ukupnim brojem računara na “Top 500” listi. Imaju ih 263, dok ih Kina ima oko 70, a Japan tridesetak. Razvoj kompjuterske tehnologije strelovit je na svim “strateškim tačkama planete”, pa je nemoguće predvideti odakle će “kralj kompjutera” dolaziti narednih godina. Izvesno je ipak da će Amerika i dalje imati najviše “prinčeva”. “Današnji najjači superračunar je deset puta brži od onog koji je bio na prvom mestu pre samo tri godine. Postoje najave da IBM i Krej za Ministarstvo odbrane SAD prave superkompjutere koji će sledeće godine biti na vrhu. Što se tiče broja sistema u ‘Top 500’, dominacija SAD neće biti narušena narednih godina”, kaže profesor Tomašević. Autsajderi Američka prednost mogla bi da bude i to što su njeni superračunari energetski efikasniji. Budući da se energetski problem lagano pretvara u planetarnu dramu, činjenica da “Tijanhe” godišnje potroši 3,5 miliona dolara struje mogla bi kineskoj tehnologiji ubuduće da postane ozbiljan problem. Prva mesta na spisku energetski najefikasnijih superkompjutera zauzimaju IBM-ovi sistemi, dok se nijedna kineska mašina nije probila među prvih trideset. Svejedno, podseća Tomašević, prvo mesto je prestižno jer ono ne govori samo o stanju računarske tehnologije, već i o tehnološkom razvoju uopšte, pa shodno tome i o ekonomiji određene zemlje. Stoga nema sumnje da će se Kinezi potruditi da povrate “krunu”, a sagovornik NIN-a je uveren da bi u tome mogli da uspeju, uzimajući u obzir brz naučni napredak i za mnoge iznenađujući broj naučnih radova koji iz Kine dolaze. Neki američki naučnici svoju domovinu-poslodavca već smatraju autsajderom u ovom visokotehnološkom ratu, prevashodno zbog budžeta koji im je na raspolaganju. Već pomenuti institut Lorens Livermor, prenose američki mediji, pokušava da uradi veći posao sa manje novca nego nekada. NJegova kompjuterska šefica Dona Kroford bila je, kako sama kaže, potresena kada je tokom posete Kini saznala da jedan kineski superkompjuterski centar može sebi da priušti da zaposli 40 novih, mladih i uspeha gladnih stručnjaka. Krofordova, pak, nije imala novca ni za jedno novo lice, pa joj je ostalo samo da se uzda u “jedinstvenu američku smelost u otkrivanju novih stvari”. Američka se smelost u međuvremenu manifestuje drugačije. Na primer, rečima Brusa Gudvina, kolege Krofordove i šefa Livermorove laboratorije za oružje. “Ako ne pobedimo u ovoj trci, sj…i smo.” Evropa u drugoj ligi Zapadna Evropa i Rusija u superkompjuterskoj trci zaostaju za Amerikom i azijskim tigrovima nekoliko kopalja. Najmoćniji evropski kompjuter, francuski Tera 100, nalazi se tek na 9. mestu “Top 500”, a verovatno ni tamo neće opstati. Ruska računarska dika Lomonosov nije mogla dalje od 19. pozicije. Ako je to uopšte potrebno pominjati, čitav Balkan nema nijednu mašinu među prinčevskih petsto. Imao ju je, doduše, 2009. godine, zahvaljujući Bugarskoj. Superračunar koji je koristila bugarska Akademija nauka tada se vinuo do 379. mesta, ali su ga mlađe i snažnije kolege iz Azije i Amerike brzo pregazile.