U pojasu belog luka

Trebalo je, ovog petka, da se obratim naciji, u udarnom, večernjem terminu Regionalne televizije Pirot, i, objavim Srbima i ostalima da počinjem, na proleće, da gradim Nojevu lađu. Ali, kobnog 9. decembra, iz Pirota su me hitno zvali da uletim u program umesto Bože Đelića. Procenjeno je da naturalizovani Piroćanac nema bogzna šta da kaže povodom svoje ostavke, a što se i pokazalo, u nedelju, kod Olje Bećković gde je, mučenik, zamuckivao kao školarac pred strogom učiteljicom, na popravnom iz srpskog. Čuj, sada se mlađano Piroćanče setilo „porodičnog biznisa“ kao spasa za Srbiju... Dobro, i izgradnja Nojeve lađe je porodični biznis. Inače, čvrsto sam rešio da Nojeva lađa mora da bude gotova do Mitrovdana, i, ima da stoji, spremna, pored Vidovog hrama. Jer, ne lažimo se više, Evropi se primakao kraj, i, Severno more potopiće, prvo, severne krajeve Nemačke i Holandije, a onda, mic po mic, potopiće i Mađarsku i Čankovu Vojvodinu. Panonski mornar Balašević je to osetio, i, eno ga peva u Nišu, za sitnu lovu... Ah, živim za taj dan kada će Merkelova da mi čuva mangulice, a Sarkozi koze i ovce po suvoplaninskim livadama. A pošto čujem da se i Obama „oseća kao kapetan čiji brod plovi u snažnoj oluji“, e, njemu ću, kada se bude na Suvu planinu nasukao, da dam da mi radi u ćumurani. Naći će se neki poslić i za mog Bokija Klunija, možda da plevi beli luk, pošto je neko od njegovih vickastih nemačkih partnera strpao Srbiju, eventualno, u južnu evropsku zonu, u tzv. „pojas belog luka“. K. G. Jung vadi iz usta srebrnastu patarensku lulu, pa kaže: “Kome beli luk smrdi, taj je, već, ozbiljno bolestan, samo što mu to još niko nije javio. Bajdvej, sanjao sam Potop u kome je cela Evropa nestala, i, da nad morem štrče samo Srbija i Švajcarska kao dva ostrvca sa kojih se pučinom širi opojni miris belog luka...“ Inače, u Vidovu sam dobio novog komšiju, Jovu Bosanca, dobro, na dva kilometra od mene. I sa Garijem i batom Dragišom odem da ga obiđem. Kad, on gradi štalu za konje, a Jovina štala liči mi na Nojevu lađu, to jest, na mrtvački sanduk. Tu se naježim, i, u trenu, odlučim da moja Lađa ima oblik – SRPSKOG OPANKA, i to šiljkana, te da mi bude elegantna kao vikinška galija, kao dunavska šajka, pa da zaplovim do Kajmakčalana, da proverim da li tamo još kuca srce Arčibalda Rajsa... U nedelju uveče tutnjim za Bgd. sa teglama ljutog ajvara, sa žutim i belim brašnom od kukuruza i Garijevom rakijom. Ah, kako se Biljana obradovala suvoplaninskim darovima, kao da su brilijanti iz Ciriha. I, tada, gle, pogled mi padne na akvarel Mome Kapora pored komode: na brdašcetu ogroman opanak i u njega stao sav Beograd, a na Mominom opanku piše - „Srbija“. Kada sam, te noći, u san utonuo, moja Crna mi na beli luk kandiše: “Porodični biznis je od Švajcarske napravio ozbiljnu državu, a Đelić se toga setio tek kada se sa Evropskom unijom ukakio.“