Krvavi krug pobune

Krv je ponovo na Tahriru. Najmanje 13 ljudi je ubijeno, a više od stotinu ranjeno, isto toliko pritvoreno. Na Jutjubu postavljen je snimak brutalnog napada na jednu ženu, koju policajci vuku po zemlji, jedan je šutira, da bi na kraju ostala da leži razderane odeće i onesvešćena. U međuvremenu je jedan mladić preminuo u pritvoru, što je dodatno rasplamsalo bes demonstranata, na šta su policija i vojska odgovorile još većom silom. Došlo je do najgoreg obračuna od pada Hosnija Mubaraka. Generali, koji su u Egiptu decenijama bili glavni faktor vlasti (svi egipatski predsednici potiču iz vojske i bili su visoki oficiri) tvrde da je reč o zaveri koja ide ka tome da se destabilizuje zemlja i da su demonstracije deo plana da se država uništi tako što bi se uzdrmalo poverenje u snage bezbednosti. Očigledno nervozni vojni lideri koriste sva sredstva da bi opravdali dosadašnje policijske akcije. General Abdel Moneim Kato najdalje je otišao izjavivši da demonstrante „treba baciti u Hitlerove peći“. Demonstranti pak ne odustaju od zahteva da se vojska odmah povuče u korist civilne vlasti i ne pristaju na ustupke u rokovima. Egipatska književnica Ahdaf Sueif pisala je februara ove godina da ima prijatelje koji su na antidepresivima, ali su zaboravili da ih uzimaju više od 20 dana. To su bili dani revolucije. „Moramo mnogo naučiti i to veoma brzo“, poručila je tada ona svojim sunarodnicima. Prva lekcija na tom putu bila je da sa Mubarakom nisu nestali svi egipatski problemi. Vojska koja je na kraju podržala revoluciju, po odlasku Mubaraka uzela je stvar u svoje ruke, kako bi obezbedila stabilnost u zemlji i pripremila je za izbore. Ali se njena vladavina produžila više nego što su egzaltirani revolucionari tada očekivali. I, kako se ispostavilo, generali još ne pokazuju nameru da uskoro odu sa vlasti. Upravo završena druga faza izbora, ostala je tako u senci sukoba koji se širi egipatskim ulicama. Pobednik još nije zvanično proglašen, jer se komplikovani egipatski izborni sistem sastoji od nekoliko faza, ali je jasno da se pobednikom može smatrati Partija slobode i pravde, iza koje stoje Muslimanska braća, koja je već u prvom krugu osvojila najveći broj mesta u parlamentu. Iza njih je ultrakonzervativna salafistička partija Al Nur, koja se zalaže za najtvrđu verziju šerijata. Čak i ako osvoje više glasova, članovi Partije slobode i pravde, obećali su da neće uzeti više od pola mesta u parlamentu. To je objašnjeno željom da što više struktura Egipćana ima svoje zastupnike u novoj vlasti, ali istovremeno to je i znak da Kairo čekaju veoma komplikovana vremena. Na dnevnom redu biće reforme, one će doneti nova nezadovoljstva, pa partija koja je pobedila ne želi da na sebe preuzme najveći teret odgovornosti. Krv pala u vreme „arapskog proleća“ očigledno nije bila dovoljna opomena. Sve se vratilo tamo gde je i počelo, na trg Tahrir.