Rusi i Srbi vole krajnosti

Već sam imao prilike da pišem da su „Srbi mali narod s mentalitetom velikog“. Ta osobina je nekad donosila Srbima veličanstvene pobede. Setimo se samo Prvog i Drugog srpskog ustanka protiv ogromne Otomanske imperije ili čak dva pokreta otpora – četničkog i partizanskog (po sastavu, takođe, uglavnom, srpskih) za vreme Drugog svetskog rata. Ipak, ponekad je upravo ta osobina smetala srpskom narodu da pravilno proceni sopstvenu snagu, da pokaže neophodnu diplomatičnost, da sačeka povoljniji trenutak. Poslednji primer je raspad Jugoslavije u kome su upravo Srbi pretrpeli katastrofalan poraz. Možda upravo ta osobina srpskog naroda, pored ostalog, omogućava ruskom narodu da ga dobro razume. Mi vrlo često mislimo u istim kategorijama. I nevolje su nam često slične. Od svih bivših socijalističkih država, samo naši narodi nisu postigli konsenzus o tome šta zapravo hoćemo, u kom pravcu treba da idemo. Leve iluzije su još uvek jake i u Srbiji i u Rusiji. U drugim zemljama centralne i jugoistočne Evrope takav konsenzus je napravljen, mada je, nažalost, često praćen antiruskom retorikom koja je u Srbiji nemoguća ili je moguća u veoma ograničenim razmerama. Istina, sada je srpsko rukovodstvo otišlo u drugu krajnost. Naše zemlje vole krajnosti i to ih, takođe, zbližava. Pošto se devedesetih godina 20. veka zaustavila na startu reformi, Srbija je kasnila za Rusijom u svojim reformama. Danas je to, naravno, prošlost. Ipak, nešto je ostalo. Danas spoljnopolitička linija srpskog rukovodstva podseća u nečemu na rusku spoljnu politiku upravo tih, devedesetih, kad je u Moskvi postojala naivna vera u altruizam zapadnih demokratija. Bilo je potrebno vreme da se učvrsti mišljenje da Rusija mora da ima sopstveno lice i mesto u svetu. Naravno, to nikako ne znači da se svakim povodom treba sporiti sa Zapadom, pogotovu ne treba ići na konfrontacije s njim. Ali nema nikakve potrebe ni povlađivati mu na štetu sopstvenih interesa. Srbiji tek predstoji da to shvati. To će biti mnogo teže s obzirom na veličinu i potencijal zemlje, kao i razaranja prethodnih godina. Ali ono je moguće, za što je primer politika u Republici Srpskoj, koja se objektivno nalazi u gorem položaju. Poštuju se samo oni koji imaju svoj stav. Samo to će odgovarati genetskom kodu Srba, koji još niko nije uspeo da slomi – ni spoljašnje ni unutrašnje sile. Autor je direktor Instituta balkanologije Ruske akademije nauka