Riskantne igre „stare dame“

Posle teške decembarske noći u Briselu, kada se Evropska unija suštinski pocepala, sa zebnjom se traži odgovor kuda ide i gde će završiti Evropa? Da li su evroskeptici bili u pravu? Da li je san o jedinstvenoj Evropi – inspirisan strahom od još jednog evropskog rata, utopistički ćorsokak, potkrepljen idealističkom nadom da su nacionalne države prevaziđene... Ni naglašeni optimizam dvojca „Merkozi“, Angele Merkel i Nikole Sarkozija, nije uticao na berze, čiji „barometar“ kao Damoklov mač stoji nad evropskim liderima i sve dramatičnije određuje i političke poteze. Koliko je evropska atmosfera eksplozivna pokazao je i slučaj Letonije, gde je neko kroz „Tviter“ pustio šokantnu, lažnu vest, o mogućem bankrotu moćnog ogranka Švedbanke u toj zemlji. Usledio je stampedo i pražnjenje bankomata. Posle oštrog demantija i objašnjenja situacija se smirila, ali je ostala opora opomena koliko malo treba da u zapaljivoj atmosferi bukne vatra i vrag odnese šalu. Da li se i koliko Evropa posle 9. decembra razlikuje od EU pre tog datuma? Konstanca Štelzenmajer, viši savetnik Maršalovog fonda u Berlinu, za NIN kaže da „jedan samit od pola dana ne može, korenito da izmeni Evropu, pa se, samim tim, ni uloge Nemačke i Francuske nisu promenile“. Nasuprot njoj, Bojan Milisavljević sa Katedre za međunarodno pravo i međunarodne odnose Pravnog fakulteta u Beogradu kaže da će „države slediti evropsku politiku, ali će sigurno raditi i na alternativnim planovima“. PRETNJE Ono što je Evropu ujedinjavalo - ekonomija, danas preti da je razbije i stvori neizvesnost koja bi, u predskazanju jednog američkog generala, mogla da završi – ratom! Mnogi su se najednom podsetili katastrofičnih prognoza i predviđanja i pre samita u Briselu. Recimo, maštovita tvrdnja britanskog istoričara Dominika Sendbruka da će rat u Evropi početi 2018. nemačkom okupacijom Grčke, uličnim sukobima u Italiji i Španiji, Rusija će ući u baltičke zemlje, a Francuska će izvršiti invaziju na Veliku Britaniju... Nešto ranije, 2014. raspad EU i stvaranje nove Evrope predviđa i profesor istorije sa Harvarda Nijal Ferguson. On tvrdi da će se Potsdamskim sporazumom „roditi“ nova politička tvorevina – sjedinjene evropske države, na čijem čelu će biti – ko drugi nego – Nemačka. A u novoj političkoj tvorevini okupljeni oko nove Nemačke, sa Bečom kao glavnim gradom, biće i njeni novi sateliti – bivše jugoslovenske države Srbija, Bosna, Hrvatska, Makedonija i Kosovo Za Konstancu Štelzenmajer rat nije realna opcija, bez obzira što je on rezultat velikih kriza. „Evropa je prošla kroz mnogobrojne krize a da nije bilo rata, čak ni opasnosti od rata“, kaže ona. UPOZORENJA Biće da je u pitanju nešto drugo. Merkelova se iz Brisela vratila kao pobednik, ali ne toliko zbog svojih moći, koliko zbog nemoći njenih evropskih partnera. U Berlin se vratila, kažu, kao „gospodarica Evrope“, ali ne i kao „novi Bizmark“. Sustižu je i sve češća upozorenja sunarodnika na rizik od demonstracije njene (pre)velike moći, na šta je podstiču neki njeni partijski kamaradi, poput šefa poslaničke frakcije Folkera Kaudera, prema čijim će rečima „Evropa od sada govoriti nemački!“. Za razliku od evropskih, o tome mnogo smelije pišu američki izvori, koji govore da umesto „evropske Nemačke“, niče „nemačka Evropa“, aludirajući da Merkelova nameće pravila za strukturne promene u EU. Nemačku snagu je, izgleda, shvatila Francuska, pa je, u nedostatku vlastitih moći da se odupre liderstvu Berlina odlučila da deluje zajedno sa njom što, kako kaže Milisavljević, predstavlja mudar politički potez koji može da očuva minimalnu koheziju unutar zajednice. „S druge strane, Velika Britanija je jednostranom akcijom svesno sama sebe udaljila od dešavanja na kontinentu. Polako se vraća svojoj politici izolacionizma i čvršće veze sa SAD“, kaže sagovornik NIN-a. VARNICE Kapriciozni Kameron je svojim „vetom“ u evropskoj javnosti izazvao više varnica i rasprava nego sporazum usvojen po nemačko-francuskom „diktatu“. Posle britanskog odbijanja da potpiše sporazum o izmenama Lisabonskog ugovora, Sarkozi je odbio da se rukuje sa Kameronom. Sa druge strane Lamanša to vide drugačije. Da je, pak, stavio svoj potpis, britanska štampa bi dočekala Kamerona kao i Čemberlena posle pregovora s Hitlerom 1938. Ovako ga prkosno porede sa Čerčilom. Tako je jedan rat već počeo – rat medijima. Gardijan je objavio da je jedan francuski zvaničnik britanskom premijeru zamerio na prilično originalan način: „Britanski pokušaji da obezbede svoju privredu tokom pregovora o evru su kao kada čovek ode na svingersku žurku bez svoje žene.“ Ni Kameron nije ostao dužan. „Nikada nisam posećivao nikakve svingerske žurke, i obećavam da to ni ubuduće neću raditi“, odgovorio je. I dok u evropskim prestonicama Kamerona optužuju da je „patron finansijskih špekulanata“ i londonskog Sitija, londonski Tajms na naslovnoj strani donosi karikaturu na kojoj statua sa likom Kamerona urinira po Sarkoziju, dok je tabloid San objavio tekst sa naslovom koji bi slobodnije mogao da se prevede kao „Odj.bi, Evropo“. Iako je Kameronovo „ne“ zadalo glavobolje i u sopstvenoj kući, preteći da napravi duboku pukotinu u vladajućoj koaliciji, koju čini brak iz računa između evrofoba Konzervativne partije i evrozanesenjaka Liberalnih demokrata, potez premijera nije ni nagao ni spontan. „Ko hoće da razume Kamerona, mora čitati Obamu“, piše minhenski Zidojče cajtung, uz ocenu da se Britanija nije ni izolovala, ni marginalizovala, već „odlučila da ne deli na duži rok ekonomsko-politička stanovišta sa neposrednim susedima i da u obuzdavanju krize sledi američku recepturu“. A Obama nije imao ni reč hvale za odluke evropskog samita. Sva je prilika da se i poruka generala Martina Dempsija potpuno uklapa u spoljnu politiku Amerike. SAD, u stvari, ne želi još jednog ozbiljnog aktera na svetskoj sceni i pre bi prihvatile i potpuni raspad EU nego čvrstu integraciju na nivou države. Plašenje ratom je još jedno sredstvo da se ostvare određeni politički ciljevi. Naravno, dok sve ne izmakne kontroli i đavo, ipak, dođe po svoje. I Nemcima dosta EU U jeku velike krize evra, skoro polovina Nemaca veruje da bi njihovoj državi bilo bolje da nije u EU. U istraživanju „Bild am zontaga“, takav stav iznelo je 46 odsto anketiranih, dok jedan odsto manje smatra da bi Nemačkoj bilo gore bez EU. Pored toga, prvi put više od polovine Nemaca, odnosno 51 odsto, smatra da evro nema budućnost, dok u zajedničku valutu i dalje veruje 44 odsto građana Nemačke. Rastakanje demokratije Ozbiljne kritike na račun evropskih političara uputio je i čuveni nemački filozof Jirgen Habermas. „Prvi put u istoriji EU svedoci smo rastakanja demokratije, za šta sam mislio da je nemoguće“, rekao je Habermas na tribini Gete instituta u Parizu, nazivajući postdemokratijom ono što trenutno rade Merkelova i Sarkozi. „Najradije bih ispsovao sve političke partije. Naši političari su odavno nesposobni. Već dugo nisu u stanju ništa da ponude, uopšte su bez sadržaja. Oni ne pokazuju nikakve interese da narodu objasne kakve se važne odluke donose u Strazburu. Oni se samo plaše da ne izgube vlast“, smatra Habermas.