Udri brigu na veselje

Ako vas tokom predstojećih praznika negde na ulici zaustavi stranac, i na engleskom sa obaveznim akcentom ljubazno zamoli da ga uputite na neku kulturnu manifestaciju ili u instituciju kulture, šta ćete mu ponuditi? Da li ćete pogrešiti ako mu preporučite izložbu u centru grada ili ćete učiniti ispravno ako ga uputite na neku svirku do zore? Da li se naši kulturni ukusi razlikuju od ukusa ostatka Evrope, bilo one koja još uvek čini monetarnu celinu ili Evrope van Evrope, kojoj i sami pripadamo? Ako je nedavno objavljeno istraživanje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka većinski ispravno i ako pruža pravu sliku stanja u našem društvu danas, Srbija je, barem kada je kulturna scena u pitanju, ispunila uslove za priključenje Evropi još pre Turske, Rumunije i Bugarske koje su, u tom poređenju, daleko ispod nas. Ipak, to ne bi trebalo da nas teši. Baš naprotiv! Kada tokom predstojeće nedelje bude objavljen izveštaj i o kulturnoj politici i njenom sprovođenju na teritoriji Srbije, koji je obavio tim istraživača iste ustanove, biće očiglednije da je prava slika stanja kulture u zemlji i dalje poražavajuća. Poražavajuća je pre svega zbog činjenice da se decentralizacija same kulturne scene, na nivou zemlje, odvija više po inerciji nego po nekom očiglednijem planu. Po tom istom istraživanju, udeo kulture u ukupnom budžetu u minulom periodu u 144 opštine bez Beograda i, zasad, bez Kosova, jedva da je prešao pet odsto! U isto toliko opština opstaje 451 institucija kulture, što presečno u brojkama znači da na 1.000 stanovnika dolazi svega 0,079 ustanova, odnosno na jednu ustanovu 13.137 stanovnika. A o aktuelnim stanjima većine tih ustanova, hramovima koji bi trebalo da promovišu visoke umetničke vrednosti i da ne govorimo. PROSEK U tako poražavajućoj slici i ne treba da čudi što je ukus nacije prepušten najmoćnijoj instituciji koja afirmiše kulturne vrednosti i utiče na opšte obrazovanje stanovništva – televiziji! Ako pogledamo prosek gledanja televizijskog programa u Srbiji, pa ga još i uporedimo sa prosekom u ostalim zemljama Evrope, uvidećemo da je to mesto u kome retko ko može da nas prestigne. Kad bi Marina Abramović uživala status zvezde u matičnoj zemlji kao što je to slučaj na Zapadu, verovatno bi za nju čulo više od 20 odsto ljudi, koliko se izjasnilo da je upoznato sa njenim radom. Ni drugi slični intelektualci nisu bolje prošli. Danilo Kiš, David Albahari i Biljana Srbljanović na primer nisu privukli pažnju većine, dok su se gotovo svi izjasnili da su upoznati sa radovima Lepe Lukić, Tozovca, Cece ili Jelene Karleuše. Da bi ispitali ukus kulture u Srbiji, istraživači su krenuli od muzike, u osnovi najstarije umetnosti, u kojoj učestvuje čitava populacija. Očekivano, opera i balet od muzičko-scenskih umetnosti ostale su među najnevoljenijim oblicima kod većine ispitanika, baš kao i tvrdi muzički žanrovi kao što su pank, hip hop, rege ili drugi alternativni pravci. Za prve očito ne postoji dovoljan broj adekvatnih zdanja izvan kulturnih centara kao što su Beograd i Novi Sad, dok se drugi ne nalaze u udarnim terminima televizijskih programa. Jasniji uvid u celokupan ukus stanovništa daju nam i četiri regiona, na koje je zemlja, za potrebe istraživanja, podeljena – Beograd, Vojvodina, Šumadija i zapadna Srbija i južna i istočna. Shodno muzičkom nasleđu ovih krajeva dobijeni su i donekle očekivani rezultati, te stanovnici beogradskog regiona najviše uživaju u novokomponovanoj narodnoj muzici, starogradskoj i klasičnoj, Vojvođanima su omiljeni žanrovi pop, zabavna i klasika, u centralnoj i zapadnoj se građani najradije zabavljaju uz izvornu narodnu muziku, džez, bluz kao i rok, dok su u južnoj i istočnoj Srbiji najomiljeniji žanrovi turbo folk, izvorna narodna i starogradska muzika. „Kada se uzmu u obzir zanimanja građana, narodna muzika i gledanje televizije su najpopularniji među poljoprivrednicima i nekvalifikovanim radnicima, dok mali i veliki privrednici, pored toga što vole narodnjake i odlaze na njihove koncerte, slušaju i rok muziku i posećuju galerije i muzeje“, kaže Marijana Milankov, čije je istraživanje, rađeno sa Predragom Cvetičaninom, upravo to i dokazalo. „Uglavnom stručnjaci vole da uživaju u klasičnoj muzici i pozorištu. U umetničke galerije i muzeje odlaze i službenici, veliki privrednici i rukovodioci. Najčešći posetioci koncerata narodne muzike su oni sa srednjim nivoom obrazovanja, a zatim i oni sa osnovnom školom. Ono što je posebno zanimljivo jeste da gotovo isti procenat građana sa višom školom i još višim obrazovnim nivoima, kao i oni sa najnižim obrazovanjem, posećuju koncerte narodne muzike“. Naravno da se u takvoj slici populacija najbolje snalazi u sferi popularne muzike, posebno u prepoznavanju nacionalne kulture, te u poznavanju holivudskih filmova i donekle književnosti. Odavno je poznato da se kod nas knjige kupuju kako bi se poklanjale ili čuvale na polici. Ali Marijana Milankov tvrdi da je u pogledu čitanosti knjiga slična situacija i u više od polovine evropskih zemalja. „U celini gledano, uglavnom se krećemo u okvirima evropskog proseka. Zato ne treba da se pada u očajanje zbog niskih nivoa , ali ne treba ni da se zapadne u euforiju kada se sagleda da ni drugi nisu baš mnogo bolji. Možda je ovo pre prilika da počnemo malo bolje da obrađujemo svoj vrt“, ističu istraživači. ZAČINI Ono što konstantno brine i što nas vraća na početak teksta, jeste upravo prepuštenost nemaštini i opštoj krizi u kojoj u svedenim budžetima, kultura prva strada i zahvaljujući čemu se televizija jednostavno nameće kao osnovni kreator ukusa nacije. U razvijenim zemljama, pogotovo skandinavskim, situacija je obratna i kulturne institucije znatno utiču na stanje nacije, dok se televizija prati na nivou informativnog programa. S druge strane, činjenica je da građani van Beograda o mnogim kulturnim dešavanjima mogu da čuju samo iz medija, jer programi brojnih izložbi, pozorišta, festivala do njih gotovo i da ne dopiru. U gradovima Srbije, biblioteke, domove kultura i muzeji su najbrojnije institucije, ali problem je u programima i sadržajima koji nude, odnosno načinu na koji animiraju i žele da privuku publiku. Pogotovo onu novu, koja je očito prepuštena obrazovanju isključivo putem novih medija. U tako skučenom prostoru koji se nudi, dešava se da, u velikom broju mesta i u jednom dugom vremenskom periodu, uopšte ne postoje rezervisani termini za kulturne događaje. „Prema procenama građana u 45 odsto do 55 odsto mesta, nije bilo pozorišnih predstava, kao ni likovnih izložbi. Koncerata klasične muzike nije bilo u čak 80 do 90 odsto mesta u svim regionima, izuzev Beograda“, kaže Marijana Milankov. Kao najveći problemi na kulturnoj sceni u gradovima u Srbiji nameću se nedostatak sredstava za investiciona ulaganja i za kulturne programe, pa potom i nedovoljna briga za kulturno-istorijsko nasleđe. Opremanje ustanova kulture, kao i razvoj savremenog stvaralaštva i kulturnog turizma i dalje su prioriteti na planu kulturne politike. Ali, posebno poražavajuća je i činjenica da se podaci o kulturnoj mapi menjaju gotovo neprimetnom sporošću i da će biti potrebno mnogo vremena da se oseti napredak kada su kulturni ukusi u pitanju. Dotad neukusi koje nude brojni sadržaji pojedinih televizijskih kanala ostaće referenca kada je opšte stanje nacije u pitanju. Ali dok ne počnemo da obrađujemo svoj vrt, jedna umetnost nam preostaje kao velika uteha – pevanje, u čemu smo u Evropi apsolutni šampioni, jer se čak duplo više građana kod nas u odnosu na sve ostale zemlje izjasnilo da im je to omiljena aktivnost u slobodno vreme. Problem će nastati ukoliko se tom hobiju isuviše prepustimo. Jer ako nam veselje odnese baš sve brige, postoji bojazan da će vrtovi i ozbiljno da zarastu.