Novi varvarizam

Svetom vlada velika poremećenost: intelektualna, finansijska, klimatska i moralna – uveravaju nas događaji koji su obeležili početak trećeg milenijuma. To je osnovna teza knjige Poremećenost sveta (Laguna) Amina Malufa, rođenog u Libanu (1949), iz koga je emigrirao u Francusku, gde je kao pisac i esejista stekao najveću literarnu slavu. Želja za pravičnošću i briga za istorijsku istinu nagnala je Malufa da ovim teorijskim esejom, čiju vrednost je potvrdila i izuzetna francuska nagrada Knjiga i prava čoveka, pokuša da razume šta je to što se promenilo u svetu što je užasno zatrovalo odnose među ljudima, degradiralo demokratiju i zapetljalo puteve progresa. Zbog čega obožavaoci slobode i harmonične raznolikosti nemoćno posmatraju „uspon fanatizma, nasilja, isključivosti i beznađa“. Traume Svi narodi planete su u kovitlacu: bogati i siromašni, arogantni i podređeni, osvajači i osvojeni. Da današnje varvarstvo nije načinjeno od „netolerancije i mračnjaštva nego od arogancije i neosetljivosti“ Maluf pokazuje sudbinom Iraka. „Američka vojska je nahrupila u drevnu Mesopotamiju kao nilski konj u polje tulipana“. Tamo „zlostavlja, uništava, ubija“, a sve „u ime slobode, demokratije, legitimne odbrane i prava čoveka“. „Nakon 700.000 mrtvih povući će se sa nekim sitnim i nejasnim izvinjenjem“. Hteli su, kaže Maluf, da potuku terorizam, „a ovaj nikada nije cvetao kao danas“. Nameravali su da zavedu demokratiju ali na takav način da će taj pojam biti tamo na duže vreme diskreditovan. Kao sledbenik prosvećenosti i obožavalac slobode, Maluf smatra da sveopšti planetarni spas može da donese samo novi humanizam, koji tek treba izgraditi na novom sistemu vrednosti. Danas je uspostavljen totalitarizam novca i profita. A „načiniti od novca kriterijum svake respektabilnosti, bazu svake vlasti, svake hijerarhije, znači, na kraju, rastrgati“ tkivo svakog društva. U središte nove lestvice vrednosti, novog planetarnog humanizma, treba staviti kulturu i obrazovanje. Nova lestvica nikako ne znači povratak tradicionalnom moralu, starim legitimitetima, niti mirenje s moralnim relativizmom koji odlikuje „lenja modernost“, „nečuveni egoizam“, „obožavanje svakog poricanja“, i „najgori percept: Posle mene i potop“. Utopija Novi humanizam, koji je nužno izgraditi u godinama koje dolaze, treba da ima i novi tip solidarnosti među narodima, koja prevazilazi sve granice i koja je „univerzalna, kompleksna, suptilna, promišljena, zrela“. Ta solidarnost mora da bude nezavisna od religije ali nikako antireligiozna i „neosetljiva za metafizičke potrebe čoveka, koje su isto tako stvarne kao i fizičke potrebe.“ Za takav sistem vrednosti potrebno je izgraditi „novu globalnu realnost, nove odnose među narodima, jedan nov način funkcionisanja planete koji bi okončao strategijske, finansijske, etičke ili klimatske poremećaje.“ Da li je to utopija? Za Malufa nije. On vidi više dobrih razloga za nadanje i zato će, kaže, „i dalje zabrinuto čekati“. Prvi razlog je impresivan naučni progres; drugi je izlaženje iz nerazvijenosti najnaseljenijih nacija planete, što će dovesti do zacelivanja „hiljadugodišnjih rana kakve su siromaštvo, glad, endemije ili analfabetizam“. Treći, mogućnost i nada da će Amerika naterati sebe da s poštovanjem, a ne sa arogancijom i terorom sarađuje s drugim nacijama i da primenjuje na sebi ono što traži od drugih. Četvrti, Evropska unija je, uz sve neizvesnosti, primer planetarne „utopije koja se ostvaruje“. Ona predstavlja novo „pionirsko iskustvo“ - model onoga „što bi sutra moglo biti izmireno čovečanstvo.“ Govoreći o spasu iz poremećenosti sveta, sa „zabrinutom nadom“, Maluf zvuči apsolutno uverljivo kada tvrdi: „Dvadeset prvi vek će biti ili spasen kulturom ili će propasti.“