Grad bez šminke

Gold Along the Banks je nezavisni dokumentarac Nikole Zečevića o novoj generaciji kreativaca sa ulica Beograda, sa čijim radovima su oni manje upućeni mogli uživo da se upoznaju u subotu u KC Grad. Grafiteri Lortek, Super Timor i TKV odradili su radionicu “StreetArt styles”, postavljena je izložba koja je otkrila različitost likovnih izraza, bendovi Threesome i Rap Cats održali su koncert, a di-džej nastupe imali su Felony flats, Moodswinger... Bila je to prava prezentacija onoga što beogradski andergraund ima da ponudi, a činjenica da je prostor bio prepun pokazuje da cela stvar ima podršku šire publike. Svakako, centralni događaj bio je projekcija filma, koji predstavlja svojevrsni alternativni vodič kroz Beograd, pa su iz takve perspektive u priču upleteni i grafiteri i dizajnerke i producenti i di-džejevi i tatu majstori i muzičari i fotografi... Uz njihove neupitno interesantne i smele radove, ambicija je bila da se njihove priče predstave „bez šminke“ - svi oni susreću se sa sličnim problemima, međusobno su povezani, relativno poznati u određenim krugovima i, naravno, ovde ne mogu da žive od svoje umetnosti. I nije čudno što su njihove priče privukle mladog Zečevića, koji inače živi u Holandiji, a junake svog filma susretao je tokom letnjih dolazaka u Beograd. Možda je baš ta distanca bila potrebna da se sastavi ovakav kolaž. - Jednostavno, ja imam neku drugačiju perspektivu, a mislim i da mnogi drugi ljudi slično razmišljaju. Kad sam stigao i video da se svašta dešava, rešio sam da napravim film. To je film o ljudima koji se uradili nešto sami za sebe, bez pomoći bilo kakvih sponzora, ili od grada ili države. Sve što su napravili, uradili su samo uz pomoć prijatelja... Hteo sam da ovekovečim taj momenat, puls današnjeg Beograda. Puno je sjajnih stvari u gradu, treba samo da ih potražite, baš kao zlato - objašnjava Zečević, koji je navodno kopije svog dokumentarca poslao na oko 30 festivala širom sveta - kao još jedan pokušaj da “izmeni negativnu sliku o Beogradu”. Iako je cela ta priča sigurno atraktivna strancima, ljudima ovde, posebno onima koji se kreću beogradskim andergraundom, već je dobro poznata. Znamo te likove, prepoznajemo njihova dela, krećemo se tim ulicama, izlazimo na ta mesta, živimo tim pulsom Beograda. Uostalom, nije nam strana ni ona negativna linija koja se provlači kroz film - gotovo da se više ne iznenađujemo skromnim ambicijama mladih umetnika, niti nam deluje čudno činjenica da je većina njih osuđena na ilegalu i da još niko nije našao za potrebno da im na bilo koji način olakša put. Pri tom, čitava alternativna scena (čiji je tek mali deo dotaknut filmom) izgrađena je upravo na principu “štapa i kanapa”, ujedinjenih oko dobre ideje, kojih Beograđanima nikad nije nedostajalo. Zato bi možda efektnije bilo češće ga prikazivati upravo u Beogradu, da bi ovi kreativci možda, umesto saosećanja kolega iz inostranstva i obećanja da će baš zbog njega prvi put posetiti srpsku prestonicu, dobili i konkretan podstrek. Jer krajnje je vreme da neki “sponzor” shvati da su splavovi i turbo-folk odavno prestali da budu “brend” grada.