Četujući sa ambasadorkom

Otkako sam rešio da pravim Nojevu lađu u Vidovu, pred očima mi, i na javi i u snu, samo brodovi, brodovi... Odem na izložbu Jovana Delje (82) kad i tamo, bre, samo brodovi, jedrenjaci, parobrodi dime li, dime u galeriji, tu, u Galeriji u Koče Kapetana. Kad, tras, u istoj nedelji, jedna za drugom, eto ih na Kosovo; prvo Hilari Klinton, pa Angela Merkel, E, sad, znam Hilari je poklonila kosovske manastire Šiptarima, a što li je došla Merkelova? Gledam Hilari, gledam je, onako, patkastu kako jednim potezom pera menja srpsku istoriju na Kosovu. Kao da smo joj mi, Srbi, krivi što je Monika Levinski otkopčavala šlic njenom mužu u Ovalnom kabinetu. Što ne ode do Jerusalima i, onako, ležerno, Zid plača proglasi palestinskom kulturnom baštinom? Ali, svrni-obrni, za sve je kriv - Boki Kluni! Kada se, onomad, sa Hilari sreo u Beogradu, ah, sećam se, ona ga je gledala tako ushićeno, a on se ukočio kao da je dršku od metle progutao. Pa nam je onda, opet, kriv Tači, a on, bato, radi li, radi... Nikako da shvatimo da neke važnije državotvorne stvari ne mogu drugačije da se obave. Dok je, recimo, Sava, mislim, Nemanjić poradio kod bivše snaje u Nikeji i dobio, onako, preko noći, autokefalnost srpske crkve, preskočivši, olako, Ohridsku arhiepiskopiju. Ispada prosto: kako si stekao autokefalnost, tako si izgubio kosovske manastire. A na sličan način, videćete, desiće nam se i unijaćenje! Neko će nekom toplo s leđa da priđe, mantiju zadigne, i, zbogom „toplo“ pravoslavlje! Kako si među nas došlo, tako si otišlo. I tu me uhvati neka panika: da nije Merkelova rešila da moj Vidov hram pokloni, za Božić, Tačiju?! A sa Germanima smo zajedničke arijske bogove imali dok hrišćanstvo nismo primili... I, tako, u blagom očaju počnem da četujem sa Lolom, pardon, Zoricom Tomić, našom ambasadorkom pri Unicefu, mislim, u Parizu. Elem, preklinjem Lolu da mi Vidov hram stavi pod zaštitu Uneska! Da se Vidova vera, makar, retroaktivno, prizna i zaštiti! Makar kao moj kip boga Vida, dakle, barem, kao replika. A ona mi, ovako, otčetuje: da bi se nešto pod zaštitu Uneska stavilo, mora da je staro, bar, sto godina! Tu mi K. G. Jung sipa so na živu ranu: “Mogao si da očekuješ ovakav odgovor. Ali, ajde, da razmišljamo i ovako: ako su Nemanjići čitava sela spaljivali, sve sa kipovima boga Vida, znači li to da drevna srpska, prethrišćanska duhovna i materijalna kultura, uopšte, nije postojala? I ako za sto godina moj bog Vid bude priznata srpska kulturna baštona da li će to značiti da je Vidova vera stara, tek, jedan vek“ Do kasno u noć crtam Nojeve lađe, a Bilja mi pomaže, skida sa interneta druge zanesenjake koji se, takođe, istim poslom bave. Nad stolom i zaspim, a moja Crna, u snu, teši me: “Ako ti Merkelova oduzme Vidovo, a ti uzmi mapu, Hiperboreju nađi, pa se vozi na Nojevoj lađi...“