Utisak godine

Izgleda da su godine koje se završavaju na „1“ kobne po Srbiju. Pre dvadeset godina, dakle 1991, izbio je besmisleni rat čije posledice još uvek osećamo, rat, konačno, koji na mnogim „frontovima“ još uvek nije završen. Pre deset godina, 2001, formirana je prva postpetooktobarska, evropski orijentisana vlada. Ova, 2011, ostaće zapamćena kao godina sve otvorenijeg odustajanja od integrisanja u evropski kulturni i ekonomski sistem. Tokom ratova s početka devedesetih bivše YU republike imale su jasan i realan cilj – otcepljenje i državnu samostalnost – dočim je Srbija vojevala protiv realnosti, kao takve. Rat je, razumljivo, katastrofalno izgubila, ali poraz nikada nije priznala. Štaviše – samounapredila se u „lidera u regionu“. Odustajanje od evrointegracija (definitivno, ako se ne dogodi neko čudo), sve zarad „očuvanja“ odmetnute kosovske teritorije, nesumnjivo je obeležilo ovu godinu na izmaku, a kako stvari stoje, obeležiće i godine koje su pred nama. To gordo odustajanje svedoči o suštinskoj slabosti koncepta države Srbije kao javnog servisa srpskog plemena. Ovde je zacementirano ideološki potpuno neuobličeno shvatanje da su granice Srbije nešto privremeno, nešto što će biti definisano jednoga dana „kada svi Srbi budu na okupu“. Budući da je to pseudoromantičarsko „načertanije“ neprestano u sukobu sa najvećim srpskim dušmaninom – realnošću - svi pokušaji objedinjavanja Srba unutar jedne državne zajednice imaju za rezultat slabljenje same države Srbije, to jest provizorne skupine institucionalnih simulakruma. Budući da jedva postoji (i da u meri u kojoj postoji, postoji isključivo radi dobrobiti državnih uzurpatora i „ostvarenja“ fantastičnih ciljeva) država Srbija nije u stanju da vrši osnovnu funkciju države – kontrolu sopstvene teritorije. Serija loših i pogrešnih politika, koje počinju krajem XIX veka i traju do danas (nisu one Miloševićev patent) kao da je u godini na izmaku dosegla svoj vrhunac zaglibivši se u čitav niz ćorsokaka. Uostalom, pogrešne i sumanute politike svoju dugovečnost duguju postavljanju apsurdnih, nemogućih i neostvarivih ciljeva, pri čemu je kosovski problem samo logična i neizbežna posledica dvaju starijih srpskih zabluda – najpre stvaranja Jugoslavije, a potom njene komunističke verzije. Sve ključne personae dramatis tih grandioznih promašaja bili su Srbi. Mogu sada nacionalni radenici jadikovati da su nam smestili Zeka Rodžer i Čerčil, ali krivica je isključivo na našoj, srpskoj strani. Kraljevina Jugoslavija, dame i gospodo, jeste bila okupila sve Srbe pod jednom kapom, ali se u tom okupljanju izgubila Srbija, rasparčana na nekoliko takozvanih banovina. Kao što nam ni komunizam nisu smestili Tito i Staljin, nego urođena sklonost iluziji Zemlje dembelije u kojoj je sve besplatno i u kojoj svi imaju sve što im treba. Jeste da ova mračna razmišljanja nisu baš prigodna, novogodišnja, ali teško je otrgnuti se utisku da ovde zapravo i nema novih godina i da se sve vrti u bezvremenom limbu orijentalne začaranosti u kome nema ni prošlosti ni budućnosti. Malo je čudno da se politička elita jedne države koja više od sedamdeset godina uopšte nije postojala, bar ne kao međunarodno pravni subjekat, toliko iznenadi kada uvidi da se u međuvremenu jedan njen deo, nastanjen Albancima, otcepio i osamostalio. Pri tom ova, najnovija Srbija, uopšte nije konstituisana kao stvarna država, dakle na ustavotvornoj skupštini, nego se zadovoljila useljenjem u razvaline institucija nasleđenih od serije propalih državnih entiteta. Meni se takav, najblaže rečeno amaterski postupak, čini kao solidan osnov za mnoštvo budućih propasti. Ali, to je izgleda u trendu. Nije zgoreg posle praznika ponovo pročitati Osvalda Špenglera koji je u delu „Propast zapada“ neminovni sunovrat Evrope u varvarstvo smestio u ovu, dve hiljade jedanaestu godinu. Kako stvari stoje, izgleda da je bio u pravu. Što – samo naoko paradoksalno – uopšte nije razlog za paniku i rezignaciju, jer je propasti podložno samo ono što zaslužuje da propadne.