Odnos crkve i države u Srbiji

Crkvu pitati samo o veri Ako pogledamo koliko novca je Srpska pravoslavna crkva dobila iz budžeta namenjenog za nevladin sektor, pomislili bismo da je SPC nevladina organizacija. Ali realnost nam pokazuje da je ona vladina i da je sprega između države i crkve izuzetno jaka. Srbija je sekularna zemlja, ali kao što to obično biva, samo na papiru. Kada se Srbija spasila komunizma, u modu su se vratili četnici i odlazak u crkvu. Preko noći bivši partizani i komunisti su pronašli nekog daljeg rođaka koji je bio u četnicima i zauzeli prvi red u crkvama, kako bi im greh „jahanja popova“ bio oprošten. Preko noći svi su postali veliki vernici, ljubav prema Titu zamenili ljubavlju prema patrijarhu, sletove su zamenili liturgijama, zvezde petokrake krstićima i brojanicama. Taj trend su primetili i naši vlastodršci i shvatili da, ako žele da što duže ostanu na vlasti, moraju da grade partnerske odnose sa crkvom. Takva simbioza vlasti i crkve dovela je do toga da se veronauka u školama izučava 12 godina, u kasarnama se moli, sve se zdravstvene ustanove zovu po nekom svecu i većina gradova, stranaka i institucija ima svoju slavu, izgradnja hramova se dotira iz državnog budžeta, iz kog se delom pokrivaju i penzije sveštenika, uvode se doplatne markice za hram, crkva se oslobađa poreza i carina, žmuri se na bahatost sveštenika i primere pedofilije, zakonski predlozi povlače se iz procedure i menjaju da bi bili po volji crkve… Crkva nas često podseća na to da su 95 odsto stanovništva vernici i da zbog toga treba da se pita o državnim pitanjima, ali se prećutkuje da građani koji su se izjasnili kao vernici na popisu time nisu dali glas za crkvu, jer to čine na izborima. Crkva treba da se pita, ali kada je reč o verskim pravima i slobodama, a ne da svoje verske zakone nameće svim građanima. SPC je svakim danom sve moćnija i njeno bogatstvo postaje sve veće, naročito će se uvećati kad joj se bude vratila oduzeta imovina. Ta me moć plaši jer se može zloupotrebiti za još veće mešanje i pritisak na vlast. Čak se i danas, kada se predsednik, premijer i ministri sagnu i poljube ruku patrijarhu, zapitam ko je ovde „gazda“, naročito kad se uzme u obzir izjava da se „posle patrijarha ne govori“. Autor je glavni urednik gej magazina Optimist Sve dalje od simfonije Za razliku od crkve, koja je prizvana da bude nebo na zemlji (iako, naravno, na njivi Božjoj, ima i kukolja), i da Hrista, Boga LJubavi, svedoči ljubavlju, a ne inkvizitorskim nasiljem, zadatak države nije u tome da stvori raj na zemlji. Ovo drugo je hilijastička utopija. Od „države Božje“ Tome Mincera, preko Hitlerovog „hiljadugodišnjeg Rajha“, do globalističkog novog svetskog poretka, ona uvek znači krv i užas za sve koji odbijaju da budu nasilno usrećeni. Moralni smisao postojanja države jeste upotreba zemaljskih sredstava, od prava do sile, radi ograničavanja zla i podržavanja dobra (Rim. 13,3-4 ). Kako je govorio Vladimir Solovjov, ona ne treba pokušavati da stvori zemni raj, nego da spreči da na zemlji ne zavlada pakao. Između crkve i države mogu se uspostaviti četiri vrste odnosa: simfonija, kad crkva i država sarađuju na spasenju ljudskih duša i ohristovljenju društva, čega je simvol dvoglavi orao pod krunom s krstom (pravoslavna monarhija, kakva je postojala od cara Konstantina do Nikolaja Drugog Romanova, koja je, povremeno, bila ugrožena cezaropapizmom, nastojanjem monarha da preuzme vlast nad crkvom); papocezarizam (kada crkveni poglavari žele i političku vlast i moć, što je, vekovima, bio izazov za vatikanski model hrišćanstva); sekularizam (kada je crkva odvojena od države, ali njihov odnos je zasnovan na načelu uzajamne trpeljivosti i uvažavanja, kao i saradnje u oblastima značajnim za napredak zajednice); i borbeno bezbožništvo (kada država stremi da ukloni crkvu iz javnog života i preuzme vlast nad pogledom na svet svojih građana, čemu su stremili nacizam i komunizam, i čemu sad stremi globalistički sekularizam, koji je izbacio pomen hrišćanstva iz preambule Ustava Evropske unije). Dakle, s obzirom na doba u kome živimo - sve dalje od simfonije, a sve bliže sekularnom modelu koji prerasta u agresivno ateistički, zadatak crkve je da podseća, kao i uvek, da je „zemaljsko za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka“ i da „pravda drži zemlju i gradove“. Kao što je jedan ruski duhovnik rekao boljševicima: “Vi ćete pobediti, ali posle svih pobednika pobediće Hristos.“ Autor je književnik i pravoslavni publicista