Munje, gromovi i poezija

Bolnu kakofoniju političkih laži, kojoj čovek naizgled osim begom u šume ne može da izmakne, ipak je moguće potući. Veliki doktori potrudili su se da nam ostave zvučnih lekova u izobilju. Mada ni sami nisu ideološki složni, pa druženje autoritarnog Vagnera i liberalnog Mocarta nikako ne bi uspelo, NIN-u je uspelo da petnaestoricu kolosa klasične muzike ujedini makar za jedno izdanje. U sledećem broju, NIN čitaocima poklanja kompakt-diskove najvećih imena klasične muzike. Svaki primerak donosi genijalnosti nekog od petnaest velikana, pa će čitaoci moći da izaberu svoj lek. Svejedno da li volite munje i gromove Vagnera, ili poeziju Šopenovog klavira, naći ćete nešto za sebe. Jer nemoguće je da vam se ne dopadaju ni Vivaldi ni Bah, ni Mocart ni Betoven, ni Čajkovski, ni Dvoržak, ni Verdi, ni Štraus, ni Šopen, ni Maler, ni Berlioz, ni Šubert, ni Vagner, ni Ravel, ni Bize. A svako od njih, svejedno da li zapoveda da se svira fortisimo ili pijanisimo, zgromiće svaku buku oko vas. Ako neki čitalac, pak, kakofoniju želi da tuče drugim sredstvima, opet će učiniti dobro ako za muzičku podlogu izabere, na primer, Šopena. Robert Šuman je svojevremeno o njegovoj muzici napisao: “Da je moćni autokrata sa severa znao kakav mu opasan neprijatelj preti iz Šopenovih dela, iz jednostavnih tonova njegovih mazurki, zabranio bi njegovu muziku. Šopenova dela su topovi zakopani u cveću.”