Rusija ne izručuje članove porodice Milošević

Rusija i Srbija bez imbecila Srbija i Rusija potpisale su Sporazum o saradnji tužilaštava. Državna tužiteljka Zagorka Dolovac izjavila je da posle potpisivanja Sporazuma „kriminalci u tim zemljama neće više moći da nađu utočište. Ubuduće ni Srbija, ni Rusija neće biti ’sigurna kuća’ za pojedince koji učine krivično delo, a u jednoj od ovih zemalja zatraže azil”. To znači da su do sada Srbija i Rusija bile utočišta i sigurne kuće za pojedince koji su činili krivična dela a tražili azile. Šta se čekalo dosad? Pa nije Rusija neka nam daleka zemlja, banana republika ili neka latinoamerička država koja gubi rat sa narkokartelima. Može se Srbiji svašta spočitati, ali ne i da je bilo revanšizma prema pripadnicima bivšeg režima. Nije nova vlast ni plutonijumom trovala one koji su joj izmakli. Demokratska stranka potpisala je sa SPS-om sramni Sporazum o istorijskom pomirenju. Pre će biti da su članovi Miloševićeve familije, a oni prvi padaju na pamet kad se spomenu srpski begunci od pravde u Rusiju, pobegli znajući koliko su nedela počinili. Koncept azila zloupotrebljen je od ruske strane. Zaštićeni su optuženi za privredni kriminal i nasilje, jer to je ono za šta se Miloševići terete, a ne oni koji su doživeli politički progon. Politički progon je, inače, ruskim vlastima prihvatljiva praksa. A pored saradnje tužilaštava, u Rusiji je u modi i tužakanje. Na inicijativu predsednika Medvedeva, uskoro će proraditi internet sajt„Rusija bez imbecila”. „Naš zadatak je da prikupljamo gluposti funkcionera, da bismo ih eliminisali iz našeg života. Svaki korisnik sajta treba da se registruje i da detaljni opis neke apsurdne odluke, sa imenom zvaničnika, čime će se omogućiti stvaranje interaktivne mape gluposti”, rekao je glavni urednik vebsajta. Iako se već sumnja da ovim birokratija pokušava da stvori privid građanske kontrole vlasti, vredi sačekati i videti koliko će građana prijaviti nekog neotesanog Volođu iz sibirske zabiti što ih maltretira na šalteru, a koliko Putina i Medvedeva. Ako i mi imamo pravo glasa na tom sajtu, ja prijavljujem Konuzina zbog Cece na prijemu. Za početak. Jer u čemu je smisao saradnje tužilaštava dve zemlje ako su osuđeni kriminalci jedne zemlje rado viđeni gosti na zvaničnim prijemima druge? Autorka je direktorka Centra za evroatlantske studije Zakasnele optužnice Zašto Rusija ne pokazuje nameru da promeni svoj stav o političkim azilantima i izruči članove Miloševićeve porodice srpskim organima gonjenja? Kako država, koja čuva optužene koje zvanično traže naše vlasti, može da bude smatrana prijateljskom i bratskom? I da li to pokazuje da u Rusiji rade samo interesi i novac, a ne neko navodno prijateljstvo sa slovenskom braćom? Za početak, treba se zapitati da li, kada kritikujemo nespremnost ruskih vlasti da nam izruče Miloševićevu porodicu, govorimo o nepoštovanju srpskog naroda ili današnje srpske vladajuće garniture. Da se Srbija polomila da Miloševiće stavi na optuženičku klupu, baš i nije. Nemušte i zakasnele optužnice, koje su se svodile na stanove bebisiterki i motorne testere, koštale su srpsku stranu i vremena i legitimiteta. Nikakve „potere” za odbeglim članovima porodice Milošević nikada nije bilo, a tek pre nekoliko godina naši su se prvi put i setili da u Rusiji zvanično pitaju za njih. Zanimljivo, s obzirom na to da su u svakoj drugoj prilici srpskim političarima usta bila puna Miloševića, koji je predstavljao pokriće i izgovor za sve što je nastavilo da ne valja u Srbiji. Sada, kada je zaista postalo krajnje neukusno i smešno pozivati se na devedesete, i kada su mutne radnje i greške sadašnjih vlasti u očima naroda (kome se čini da je gore nego ikada) daleko veći problem nego onih iz prošlog veka i milenijuma, Miloševići su najednom postali tema. Da Rusi ne mare za srpske vlasti toliko da bi im izručili ljude koje (kako god do toga došlo) štite njihov zakon i konvencije, nije čak ni sporno. Ruku na srce, licemerje u tom odnosu dolazi od naše, a ne od ruske strane. Dok Rusi nastupaju bez mnogo uvijanja, srpski političari su ti koji se pozivaju na bezinteresnu ljubav, dok se istovremeno u potaji zaklinju na vernost zapadnim ambasadorima, sve hvaleći se kako dobro foliraju te Ruse. Na kraju, sve se svodi na to da opet neko drugi treba da nam bude kriv. A mi treba da poverujemo, da uprkos čaknorisovskim naporima, za ovih dugih dvanaest godina prosto nije bilo načina da se optuženi privedu pravdi. Autorka je saradnica Nove srpske političke misli