Tajna bratske ljubavi

Vesti su se nanizale u samo dva dana: prvo je, na konferenciji za novinare u prošlu sredu, ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov rekao da je Rusija spremna da pomogne Srbiji kad je reč o slučaju lidera srpskih radikala, Vojislava Šešelja. Dan kasnije, radikali predvođeni Draganom Todorovićem, predali su ruskom ambasadoru u Beogradu Aleksandru Konuzinu, kako tvrde, 600.000 potpisa kojim mole Vitalija Čurkina, ambasadora Rusije u Savetu bezbednosti UN da zatraži od Saveta prekid postupka protiv Šešelja „koji je zloupotrebljen u političke svrhe po nalogu zapadnih sila“. A onda je Rasim LJajić, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom potvrdio medijima da je Čurkin tražio da se u narednom izveštaju Tribunala pred Savetom bezbednosti nađe i poseban odeljak o Šešelju. Iznenadno (medijsko) uvlačenje Rusije u devet godina dugu priču o Šešeljevom haškom tamnovanju lako je potpirilo glasine o Moskvi kao „lideru srpske opozicije“, koje u beogradskoj političkoj čaršiji tinjaju već mesecima. Čak i kad Nenad Čanak ne istupi sa otvorenom tvrdnjom da „Rusija namerava da u Srbiji nametne prorusku, marionetsku vladu“, kao što je to uradio na novogodišnjoj konferenciji za novinare, čaršija na svakih nekoliko nedelja ima novi povod za razmatranje slične teze: od aprilskog razgovora u četiri oka ambasadora Konuzina sa naprednjakom Tomislavom Nikolićem tokom njegovog dramatičnog štrajka glađu, preko ambasadorovog uzvika: „Ima li Srba ovde, Tači osvaja sever Kosova, a vas baš briga“ na Forumu o bezbednosti polovinom septembra, do njegovog oktobarskog gostovanja na obeležavanju trogodišnjice postojanja SNS... Materijala i tumačenja je toliko da je Zorana Milanović, funkcionerka SNS, već bila u prilici da demantuje navode o nameri Jedinstvene Rusije Vladimira Putina da posreduje u pomirenju naprednjaka i radikala, s ciljem obezbeđenja izborne pobede „nacionalno orijentisanih partija“. Uzalud: u podeljenoj, predizborno „naelektrisanoj“ javnosti, bio je to samo jedan od mnoštva slučajeva da se neka tvrdnja lansirana sa političke adrese tumači kao najbolji dokaz da je situacija – sasvim suprotna. PRIPREMA Genadij Sisojev, urednik spoljne rubrike moskovskog Komersanta, ne spori da je Rusija pojačala kontakte sa strankama desne opozicije, ali to vidi kao posledicu uvida u istraživanja javnog mnjenja koja ukazuju na prednost naprednjaka nad demokratama, a nikako kao predizborno „duvanje u leđa“ tim partijama. „Rusija ne pokušava da ojača umerenu nacionalnu struju, već se ponaša u skladu sa uobičajenom praksom – ne držati sva jaja u istoj korpi“, kaže Sisojev. Nakon što su se pojavili razlozi za verovanje da je promena vlasti u Srbiji moguća, objašnjava, Rusija je počela da priprema teren da se i u tom slučaju nastavi solidna saradnja dveju zemalja, demonstrirana u brojnim situacijama prethodnih godina, s kulminacijom u vidu potpisivanja sporazuma o Naftnoj industriji Srbije. Nema, dodaje on, ni nekog posebnog interesovanja Rusije za Šešeljev slučaj – ministar Lavrov je samo odgovorio na pitanje novinara, a ono što tu zemlju zaista interesuje jeste završetak rada neomiljenog joj Haškog tribunala. „Tačno je da je Rusija bila delimično uvređena iznenadnom promenom srpskog stava i prihvatanjem varijante EU prilikom usvajanja Rezolucije o Kosovu prošle jeseni, zato što je mesecima pre toga branila prvobitni tekst“, kaže Sisojev. Ipak, on je potpuno uveren da se o tom događaju nikako ne može govoriti kao o prekretnici u rusko-srpskim odnosima, nakon koje bi se moglo govoriti o kretanju odnosa nizbrdo. POVODI „Rusija ima neprekinutu jaku i sposobnu diplomatiju. Sitni povodi, kao što je razočarenje zbog jednog gesta ne igraju tu bitnu ulogu. Rusija ima dugoročnu strategiju“, slaže se i Vojin Dimitrijević, stručnjak za međunarodne odnose. „Ako se pogleda koliko je Staljin bio besan kada mu je Tito okrenuo leđa i koliko je komunista pobijeno po istočnoj Evropi zbog navodne saradnje sa Titom – može se izvući zaključak da bi Rusija bila neracionalna ako ne bi iskoristila priliku da usred Evropske unije ima ostrvo odanosti prema sebi. Ipak, mnogo više poverenja Rusija ima u kadrove koji imaju socijalističku reputaciju nego nacionalističku, o čemu najbolje govori slučaj NIS-a“, kaže sagovornik NIN-a. U kratkoj analizi rusko-srpskih političkih odnosa, on podseća da su naprednjaci sada „vrlo proevropska stranka, u nekim situacijama čak i više nego demokrate“ i upozorava na nemerljivost značaja finansijskog faktora. „Onaj ko želi da upravlja Srbijom mora da vodi računa odakle će mu doći pare, a pare neće doći iz Rusije“, kaže Dimitrijević. Tako se, bar, pokazalo do sada. Nikakvog upumpavanja ruskog novca nije bilo, ali zato nije manjkalo povoda za predizborno spinovanje i kamuflažu mršavosti ostalih aduta - bilo da je reč o ulagivanju rusofilski nastrojenim biračima tvrdnjama o dobrim vezama u Moskvi, ili o zastrašivanju onog drugog dela javnosti širenjem priče o opasnosti od gušenja u čvrstom ruskom zagrljaju. Zašto bi ovoga puta bilo drugačije? Intervju: Aleksandar Konuzin Bez zakulisnih radnji Rusija održava prisne odnose sa srpskim vlastima, kaže za NIN ambasador Rusije Aleksandar Konuzin povodom spekulacija da ta zemlja ima negativan stav prema zvaničnom Beogradu, argumentovan, između ostalog, tvrdnjom da neke ličnosti za kojima su srpske vlasti izdale poternicu - Mira Marković, Bogoljub Karić, borave u Rusiji. „To apsolutno nije istinito. Bilo bi interesantno saznati, koji je to „deo“ srpske javnosti. Sa vlastima Srbije Rusija održava prisne odnose, koji imaju partnerski karakter. Primeri, koji se navode kako bi potvrdili konstataciju o navodnom negativnom stavu Rusije, toliko su sitni i neznatni u ogromnom bloku naših višedimenzionalnih odnosa. Oni padaju na pamet samo otvorenim zlonamernicima, koji su protiv razvoja odnosa između naših zemalja. Mira Marković legalno se preselila na teritoriju Ruske Federacije i njen boravak u našoj zemlji je u potpunom skladu sa ruskim i međunarodnim pravnim aktima. O boravku Bogoljuba Karića naši pravosudni organi nemaju informacije“, kaže ambasador. Pojavile su se spekulacije o pokušajima Rusije da pomogne u popravljanju odnosa između radikala i naprednjaka, kako bi popravila predizborne šanse nacionalno opredeljenih stranaka. Održavamo jednake odnose sa svim značajnim političkim strankama u Srbiji. Naravno, najprisnije veze se uspostavljaju s onim strankama, u čijoj se politici ogleda usmerenost na razvoj prisnih prijateljskih i partnerskih odnosa s Rusijom. Na sreću, u Srbiji takve stranke čine većinu. Ne bavimo se zakulisnim političkim postrojavanjima. Izgradnja odnosa je stvar samih stranaka, a izbor je na srpskim biračima. Kako će Rusija pomoći Srbiji u slučaju Vojislava Šešelja? Iza svakog sudskog postupka stoje konkretni ljudi. U ovom slučaju ipak nije reč o Vojislavu Šešelju, već o opštim normama i principima vršenja pravosuđa, pogotovu međunarodnog – na osnovu mandata Saveta bezbednosti UN, i o poštovanju ljudskih prava. Bilo koja osoba, Šešelj ili neko drugi, ima pravo da se njen predmet razmotri u razumnom roku. Razmislite: čovek se nalazi u zatvoru već devet godina, a sudska odluka još nije doneta. Iznenađuje me to što je pitanje o tome kako da se pomogne Šešelju postavljeno meni, a ne predstavnicima odgovarajućih zvaničnih resora i brojnih međunarodnih organizacija. Dotične su, izgleda, potpuno zauzete najbitnijim za njih pitanjem zaštite određenih manjina. Kakvi su rezultati ruske istrage o trgovini organima na Kosovu? U Rusiji se vodi krivični postupak u vezi sa ilegalnim vađenjem ljudskih organa u prištinskoj klinici „Medikus“. Utvrđen je identitet ruskih državljana koji su bili žrtve zločina i koji su svedočili. Ruski pravosudni organi sarađuju u tom pitanju sa srpskim nadležnim organima, kao i sa Euleksom, koji vodi sličan postupak u Prištini, u cilju eventualnog pružanja pravne pomoći. Posledice završetka istrage i sudskog procesa mogle bi da budu veoma ozbiljne i dalekosežne, jer kao što je bilo otkriveno u poznatom izveštaju Dika Martija, krivične veze vode ka političkom vrhu albanskog društva na Kosovu.