LJubičaste hulahopke

Hteo sam pošteno da zaradim neku kintu čisteći sneg u Beogradu. Hoću reći, svako treba da radi svoje: Dačić da doručkuje sa Obamom, Boki Kluni da se grudva na Jahorini, a neko da radi na lopati. Mora, brate, da se zna neki red u raspodeli važnih društvenih poslova. Elem, rešim da se u subotu ujutru, u 7. 30 časova, prijavim ispred Gradske skupštine da čistim sneg na „obroncima prestonice“. Zvučalo je povoljno, 1.600 dinara dnevno! Ako lopatam deset dana, to ti je, bato, šesnaest hiljada. Dobro bi mi došla ta lova, s obzirom na to da mi je Biljana dobila otkaz, a krajem februara idem u penziju. A i Gari iz zavičaja javlja da treba još sena za ovce. Bala sena jedan evro, bajo! Za šesnaest hiljada imale bi seno do Đurđevdana! Ali, cela konstrukcija mi je propala zbog – hulahopki! Kakooo!? Tako lepo! Nemam dugačke gaće u zimskoj garderobi, baš kao ni šal ni rukavice. Uostalom, i na ovim sibirskim temperaturama spavam pored otvorenih vrata od terase. Ali, avaj, Bilja hoće, po svaku cenu, da mi navuče svoje hulahopke i to ljubičaste, kao da ću na gej paradu, a ne da pomažem zavejanom Beogradu. A neće da me pusti napolje ni sa klompama, već da idem u „kanađankama“. Kao da hoće da me umlate lopatama, u ime klasnih razlika, što, eto, u „timberlantkama“, otimam koru hleba gradskim siromasima... Posle, čujem da je bila neopisiva tuča pred Gradskom skupštinom, jagma za lopatama, i da su prednost imali mladi. Ne poštuje se, bre, više bela kosa i brada iako lopatom baratam bolje nego laptopom. Nego, ima boga: izgubio sam posao kod Đilasa, ali sam dobio šest balona Nikolinog ovogodišnjeg vina iz Kleka, a vino crno, od đevđelijskog grožđa, gusto kao ulje i, odmah, u krv ide... Mada je odlično bilo i vino iz Knina koje smo, za onaj vikend, pili kod Vesne da Vinča, u njenom domu, na splavu, na Ušću. Bajdvej, Vesnin dom je građen kao Nojeva lađa, pa sam sa Biljom i Garijem došao da ga premeravam. Lako je bilo Noju, njemu je Gospod dao sve nacrtano na papirusu. Tu nam Vesna saopštava da, na proleće, sa odabranim društvom, ide da sadi jorgovane, naravno, ljubičaste, na grob Leonarda da Vinčija, u jednom zamku pored Pariza. Ah, Leonardo! Nikako da me ostavi na miru! Zurim kroz prozore Vesnine lađe, u zidine kalemegdanske tvrđave, ali i malo desno, tamo gde je atelje Olje Ivanjicki. Tamo smo prizivali duh Leonarda i on nam se javljao, ali je, uvek, nekako, nemušto govorio... U ta sećanja K. G. Jung mi se utrpava: “Možda je Leonardo hteo da vam javi da je poreklom odavde, iz Vinče kraj Beograda. Uostalom, seti se, Crnjanski je o tome nešto natuknuo kada je napisao da su mati Leonardova i mati Mikelanđelova poreklom Sabinjanke, tojest, SAVINJANKE, možda, iz Mačve, i da su ih rimski legionari otimali kada su sa Tiberijem panonsko žito pljačkali...“ Kada sam se, te večeri, u beržeru stropoštao, moja Crna mi je, na uvo, šaptala: “ Kad budeš išao na Leonardov grob, nećeš morati da nosiš hulahopke, jer biće proleće, moj mučeniče, moj umetniče bez lopate!“