Lep i bahat

Najsmešnije je kada se pozivaju na civilizaciju, delikatnost i finoću. Poznato je da je buržoaski parlament mesto okrutne, brutalne političke borbe, gde se upotrebljavaju i teške reči, gde čak ima i tuče. A sada, najedanput, mi se vređamo kada neko nekome kaže „Ti si magarac“. Šta tu ima strašno kad on u suštini i jeste magarac? Tako je govorio čovek koga je od pomenutih magaraca delila čitava civilizacija. Zvao se Borislav Pekić i znao je da je psovka, ako je retka, i ako je zavitlana u pravom trenutku, ne samo efikasan, već nekada i jedini prikladni izraz. Dvadeset godina nakon što se Pekić citiranim rečima rugao pokušajima da se srpski parlamentarni život „upristoji“, i tako njegovo licemerje dovede do vrhunca, finoća je postala jedna od udarnih karakteristika imidža koji su srpskim političarima izgradili skupi marketinški stručnjaci i jeftine političke želje. Politika je ostala magareća, ali je finoća govora, odevanja i gestikulacije sada bečka, sa daškom provincijalizma. Pri svemu tome, srpske državnike u pokušaju, čini se, savetuju isti ljudi, pa imidžom liče jedni na druge dovoljno da su sagovornici NIN-a listom odbijali da ih klasifikuju. Srpski vladar, ili barem ministar, za 21. vek sme da bude „seoski knez“ mentalitetom, ali nikako i ponašanjem. Pretnje zarđalim kašikama, mahanje pištoljem, šutiranje novinara, ne donose mnogo glasova. Predsednik Transparentnosti Srbija Vladimir Goati u šali „kašike i pištolje“ naziva „direktnom komunikacijom“ i primećuje da je takva umnogome iščezla sa javne scene. PRIZEMNO „Proredile su se forme direktne komunikacije – čupanje mikrofona, polivanje vodom, fizički napadi… Znate, svi ti incidenti mogli su se naći i u italijanskom ili japanskom parlamentu, ali se nigde nije dogodilo da poslanica udari čoveka koji se vraća sa govornice nogom u cevanicu, i to pred televizijskim kamerama.“ Ako se neko ne seća, junaci iz Goatijevog primera su Nataša Jovanović iz SRS i Miloljub Albijanić iz G17 plus. Svejedno da li su „radikali“ ili „eksperti“, poslanicima danas stranke zabranjuju da igraju fudbal tuđim cevanicama. „Partije to više ne vole. Nije dobro za njihov imidž da budu shvaćene kao grupe arogantnih siledžija, tu su elementarnu istinu shvatile i partijski generalštabovi sami obuzdavaju svoje poslanike. Nabusitost više ne donosi poene. Sam duh vremena više ne trpi naglašenu agresivnost.“ Profesor retorike na Pravnom fakultetu u Beogradu Sima Avramović smatra da je političko besedništvo, alfa političkog imidža, u Srbiji napredovalo utoliko što su partije shvatile da je i ono „dragoceni instrument“, nešto poput skalpela. Što taj instrument najčešće reže (ili rže) u prazno, druga je stvar. „Čitači govora skoro su sasvim iščezli, mucavih govornika je sve manje. Mnoge partije uvode kurseve javnog govora za svoj podmladak, a odgovarajuću ulogu dobijaju i stručnjaci. Oni i pripremaju pojedine govore i grade ukupne besedničke navike određenog političara. U pogledu forme, dakle, naše političko besedništvo je nesumnjivo napredovalo. Avaj, bilo to besedništvo nacionalističko, proevropsko ili evroskeptično, uglavnom je prizemno, pragmatično i kratkovido, usmereno skoro isključivo na neki procenat glasova više na izborima. Zato kod nas još nema razvijene tipologije političkog besedništva.“ Tipologiju možda nemamo, jer nemamo na čemu da je gradimo, ali zato Holivuda srpskoj politici ne nedostaje. Promena imidža identična onoj jezičkoj, naime, izvedena je i na modnom planu. Nekadašnje ruho domaćih političara koje je Bogdan Tirnanić svojevremeno pogrdno opisao kao „čehoslovački kroj kombinovan sa bugarskim ukusom, sve u svemu – rumunski“ ustupilo je mesto, to jest tela, zvučnim brendovima. „Vizuelna promena je više nego očigledna, nova generacija mlađih političara izgleda kao da je ispala iz američkog filma. Znate već – kada u takvom filmu imate figuru autoriteta, prepoznate je odmah po tome kako se oblači. Već smo toliko pripremljeni da te znakove prepoznajemo i nesvesno. Odevanjem, dakle, pokušavaju da emituju autoritet, sigurnost, poverenje… Taj je trend lansirao DS, sa Đinđićem kao liderom vizuelnog preokreta, ali je promena najočiglednija među političarima SNS, koji su napravili zaokret od 180 stepeni u odnosu na imidž devedesetih. Mudro su čak i personalizovali svoje pulene. Vučić, u skladu sa godinama, izgleda drugačije od Nikolića. Najmanje se, mislim, promenilo u SPS i, normalno, PUPS“, kaže čuveni stilista Ašok Murti. MODELI Modni savetnici srpskih političara lako će, međutim, promašiti odevnu kombinaciju onda kada modeli treba da im izađu van skupštinske sale „Oni pokazuju užasnu nesigurnost u situacijama koje nisu ‘skupštinske’. Imate među njima ljude koji u selo koje je doživelo odron, poplavu ili pomor stoke odu u odelu, sa kravatom. Stvar je zdravog razuma ne činiti to. Uopšte, istočnoevropski blok političara i dalje smatra da smrtno ozbiljna odela čine ozbiljne ljude. ‘Biznis stil’ savremenom političaru mora da bude noseći, ali mora se pokazati neka individualnost, a to čini veoma mali broj naših. U suštini se oblače tako što im neko nešto kaže, a ne razmišljaju da, na primer, najbolja boja za njihov džemper nije roza, već kajsija.“ I roza i kajsija retke su boje u spektru neverbalne komunikacije, pa isto važi i za domaće političare. Tadić pokušava da emituje državnički autoritet, Vučić hronično uvređenim izrazom lica nastoji da izgleda kao predstavnik naroda besnog na vlast, ali sve to deluje sivo… „Neverbalna komunikacija izuzetno je važna, ali je izuzetno malo ljudi ‘rođenih da komuniciraju’, i oni se time obično i ne bave. Što se analize tiče, suočila sam se u nekim udžbenicima sa gomilom budalaština tipa ‘ako dvaput protrljate nos, onda lažete’. Tužno je kako kupujemo takav ‘džank’“, kaže Tijana Mandić, profesor psihologije na Fakultetu dramskih umetnosti. Zaista je tužno kako kupujemo „džank“. Imidž od floskula Profesor beogradskog Filološkog fakulteta Slobodan Stević potvrđuje da su birokratizovanost i ispraznost i dalje noseće grede političkog govora, ključnog segmenta političkog imidža. Nasumice izabrane izjave u prethodnih mesec dana „otkrivaju“ kako Tomislav Nikolić „misli“ da „inicijativa za poništavanje izbornih listića treba da bude zaustavljena jer sprečava ljude u osnovnom pravu: da biraju i da budu birani“, ali da sa druge strane „svako ima pravo da uradi sa svojim listićem šta hoće“. Dodaje i da će SNS „formirati široki narodni pokret za sve ljude dobre volje“ i da „SNS misli da sarađuje intenzivno sa EU“, od čega će teško odustati „osim ako zaista bude pritisnuta“. Nenad Popović iz DSS „smatra“ da „Srbija treba da sa svima ekonomski sarađuje u obostranom interesu“ i da „kapital ide tamo gde postoje zakoni i institucije“. Boris Tadić, lider DS, primetio je da je „sneg ogroman i da će sigurno biti ljudi koji su nezadovoljni“, ali i podučio da „niko nije svemoguć“. Ipak je zadovoljan time što smo „podigli sposobnosti naše države da organizovano reaguje u vanrednim situacijama“. Ove i nebrojene druge izjave povezuje to što su potpuno lišene sadržine. Fraze kao što su „svako ima pravo da uradi šta hoće“, „široki narodni pokret“, „saradnja u obostranom interesu“, „zakoni i institucije“ „podizanje sposobnosti“, toliko su apstraktne da se iza njih može kriti bezmalo bilo šta. Najverovatnije, ništa. I ako je primalac poruke jezički i politički pismen, tu će prevaru lako otkriti. Čak i ako onaj koji poruku šalje liči na DŽordža Klunija.