Dupli pas za malo duše

Kada dva prijatelja u ovo nepoetično vreme odluče da sastave zbirku od 200 pesama i 100 pisaca, to je onda ozbiljan poduhvat. Antologija ljubavne poezije i CD sa najlepšim ljubavnim stihovima nastala je kao deo velikog poetskog zamaha glumca Lazara Ristovskog i pisca Bože Koprivice. „I tako, pre šest meseci, priča Koprivica, pozove mene Laza da se vidimo povodom neke ‘važne stvari’. Pomislim da ima neki scenario, ili je rešio da se vrati pozorištu: da igra Ajanta, ili Ričarda Trećeg. Ili... Ali, nije: ‘Hoću da napravim izbor ljubavne poezije srpske, pa neke pesme i da (od)igram. Pa, mogli bismo to zajedno’, predložio je on. Bilo je tu razloga protiv, jer sam do februara morao da završim neki rukopis. Ali i jedan razlog za! Lazar je moj veliki prijatelj, i ima energiju koja pleni, pa nisam mogao da odolim da ne uradimo ovaj veliki i značajan posao .“ Možda zvuči nelogično, ali i Partizan je uticao na Koprivičinu odluku: „Partizan gledam pedeset i kusur godina, a kada Grobari igraju imam neke male rituale: ne dižem telefonsku slušalicu da se ne javi neki baksuz zvezdaš, taj dan nosim belu košulju, pročitam 101 stranicu neke knjige ... Više od dve decenije čitam na dan utakmice poeziju“. Da nije fudbala, možda bi ova Antologija izgledala drugačije, a da nije ljubavi ne bi je ni bilo. „U ljubavi je najvažnije prepoznavanje, dupli pas. LJubav najbolje otkrije, (pre)pozna lepotu i prolaznost, iskrenost i zabašurenost, plemenitost i zlo, slobodu i zabranu, uzvišenost i osrednjost, život i smrt, radost i bol. Famozni dupli pas je odigrao važnu ulogu u pripremi Antologije, jer su na ovu fudbalsku fintu kroz zbirku obrađeni pisci iz nekoliko vekova. Naime, knjiga počinje od rane srpske renesanse: Jefimija Mrnjavčević, Jelena Balšić, Stefan Lazarević, pa prelaz Miroslav Zanović i Nepoznati: Finiks drevo previsoko; pa pesnici predromantizma, građanska lirika iz Vojvodine ... sve do Milene Marković koja zatvara knjigu. Antologija se može podvesti u žanr melodrame, jer sva velika književnost je zapravo melodrama, od Odiseje, Ilijade, do Rata i mira, Ane Karenjine, Don Kihota. I svi veliki pisci, kaže Koprivica, imaju svoju melodramu, zbog toga su veliki, kao i dva najveća srpska pesnika Laza Kostić i Dis, a osim toga tu je i melodija, fantastika, zvuk, jednostavno dok ih čitam čujem neki instrumental, sa svojim specifičnim tonom… SKRAJNUTOST Lazar Ristovski već godinama govori najlepše ljubavne stihove jer još uvek ima publike koja to voli iako je poezija skrajnuta: „Tražio sam pesme po knjižarama ovih dana, i antologije. Nema ih. Kao da su pesnici izumrli. A poezija je neophodna, kao hrana. Pesnici se moraju negovati kao retke biljke. Jer oni ne samo da čuvaju jezik, već i misao i emociju. Emociju, koja je najvažnija u svakoj priči. Pitanje je samo kako poeziju približiti čitaocima i slušaocima. Svako teško vreme, a ovo je valjda jedno od najtežih, je puno proze, najgore vrste koju kreira život, pa je spas za ljudsku dušu poezija. Moram priznati, kako se već mesecima, zajedno sa književnikom Božom Koprivicom borim sa pesnicima, da mi se i moja duša, ako ja to smem da kažem, ne samo oplemenjuje, nego je spremna na mnoga razumevanja, praštanja i na ljubav, koja nikad ne umire“. Lazar Ristovski voli da govori poeziju. „Svaka pesma iz Antologije bila mi je monolog drugog karaktera, iz druge drame i iz pera drugog pesnika i samo njegovog jezika. Zato pesme ne liče jedna na drugu. Ni pesnici. Oni koji valjaju. Kao ni glumci. Ta moja sloboda u interpretaciji će publici, a nadam se i živim pesnicima, biti zanimljiva.“ LJubav Gde su Ristovski i Koprivica pozorište je nezaobilazno. A u pesmama LJubomira Simovića kažu da pronalaze istinsku zaigranost i humor. Pozorišta ima i kod Branka Ćopića, Branislava Petrovića, Miroslava Antića, kao što ga ima i kod Dušana Radovića i Milosava Tešića. Ni ludosti ne manjka, a evo šta o njoj kaže Ristovski: „Ja sam bio obavezan da u mojoj interpretaciji Kostićeve ‘Santa Maria della salute’, pokušam da njegovoj ludosti dodam i svoju. I dodao sam. Mi smo se sreli davno u Somboru. Na promociji Antologije i CD-a pesme potpisivao sam se Laza Kostić, Lazar Ristovski…Pa neka se ljuti”. I kako god to zvučalo, nove tehnologije i novokomponovani trendovi neće umanjiti značaj Dučića, Šantića, Pope, Crnjanskog, uvereni su Koprivica i Ristovski. „Kada sve knjige, i sva vremena prođu, kada se svetovi uruše u zaborav, ostaće ljubav, a sa njom i pesnici sa svojim ljubavnim pesmama“, kaže Ristovski. Antologija ljubavne poezije u kojoj se nalaze najpoznatiji i najveći pesnici srpske književnosti pravi je književni biser i spas za dušu od lakih komada, kakofoničnih melodija i jeftinih pesama koje su nas pritisle sa svih strana. Čuvari poezije Velikani su ostavili svoje pesme kroz koje žive, a vrednost Antologije ljubavne poezije srpske je i u prisustvu pesnika mlađe i srednje generacije kao što su: Radmila Lazić, Danica Vukićević, Marija Midžović, Nenad Milošević, Miša Pasujević, Nenad Jovanović, Ana Ristović, Milena Marković… Potpuno ravnopravno u ovu poetičnu knjigu su ušli i muzičari-kantautori Milan Mladenović, Bajaga, Bora Čorba, Brega, Nele Karajlić. Antologija je specifična i po tome što uz nju ide i kompakt disk sa 40 pesama koje govori Lazar Ristovski. BOŽO KOPRIVICA I zagrli me more oko vrata I baš je, u jednom trenutku izgledalo čupavo. Lazar i ja često se nismo slagali koja pesma nekog pesnika da uđe u knjigu. I tako smo se u jednom trenutku, nekako, saglasili da između pet pesama Milene Marković izaberemo: „I zaljubi se princ u cicu“. Pa u čemu je bio problem? Cica i princ, zaljubili su se kao deca ... završili fakultete i „nastavili da cirkulišu u krugu dvojke, ali princ jednoga dana, ostavi cicu i ... i .... onda ode u Žarkovo na neku žurku i domaćin počne da priča, da priča o školi, o maredelju, o ocu mesaru i ... i o Zvezdi. I o Zvezdi? ... Kad je knjiga bila sklopljena odlazili smo u studio gde je Lazar govorio stihove. (Pozdrav majstorima zvuka Hajdukoviću i Zoriću) Svaki put dolazio je spreman kao da je reč o novoj ulozi. Četrdeset uloga. Četrdeset monologa. I govorio je svaki put iz onog pleksus solarisa, kako su govorili stari majstori glume. Iz truda i čuda, iz strasti i radosti. Lazar Ristovski kao frula, kao gajde, i kao flauta, i kao citra. Dragocen kao kakav hor. Čuo sam, kako u minijaturi V. Živkovića „Moji jadi“ ono: Nevera me moja tre, prelazi u Nikad više iz „Gavrana“ A.E. Poa. Pa kako u pesmi „Raštimovani klavir“ Danila Kiša izbijaju tonovi nostalgije kao u pariskim pesmama Paula Celana. Anđeo nostalgije kao fagot. Kao flauta. I taj ton onostranog, demonskog u „Erotici“ Veljka Petrovića kakva glumačka etida u pesmi „Događaj“ Stevana Tontića, o jednoj noći, noć skuplja vijeka, u razorenom gradu, Sarajevu. Kakva snaga, kakav zamah u Erićevoj pesmi „LJubav ratara i njegove žene u noći posle oranja“. To je potez, to je noć kao na platnima Hegedušića... Kako je stvar odmicala Lazar i ja sve više smo bili u azilu, u svetkovini, u bunilu. Poznajemo se dugo, čitav jedan vek, a čini mi se, tek sada smo se, dobro, upoznali. Jer prijateljstvo je etička (i), estetska kategorija. Kao i stid. Kakav smo posao napravili? Mislim da bi to razumeo Dušan Radović moderni tradicionalist, ali sam siguran da će ovu, malu, malu-veliku, enciklopediju ljubavi najbolje razumeti Petar – Peca Popović. A zašto baš on, to neću da kažem.I znam da ćemo Lazar Ristovski i ja ovu priču nastaviti jer svakoj mi mahom zaleči ranu al težoj rani nastade brid.