Studenti su naša najbolja referenca

Dr Stevica Krsmanović, prorektor za naučnoistraživački rad

Pre nego što je došao na Univerzitet “Braća Karić”, profesor Stevica Krsmanović je četrnaest godina radio na Ekonomskom fakultetu u Sarajevu. Bio je dekan Fakulteta za menadžment, prvog fakulteta budućeg univerziteta “Braća Karić”, a danas je prorektor za naučnoistraživački rad. NJegov staž je dve godine “duži” od staža Univerziteta, jer je Fakultet za menadžment osnovan 1992, kao prvi fakultet budućeg Univerziteta.

U vreme kada ste se odlučili da dođete na privatni univerzitet, to je delovalo kao rizik: nismo imali iskustvo sa privatnim školstvom, bili smo u ratnom okruženju, nesigurnim vremenima... Da li ste osećali strah?

- Strah nisam osećao i da je bilo straha, ne bih došao. Tačno je da sam radio na državnom univerzitetu, ali imao sam priliku da predajem na mnogim privatnim univerzitetima u Evropi i oko godinu dana u Americi. Tada sam video da su mnogi privatni univerziteti u svetu najveći i najugledniji u svojim državama, recimo Harvard. Jedan semestar sam proveo na privatnom univerzitetu u Arizoni, nešto manjem od Univerziteta BK, i još tada sam shvatio da se u svetu univerziteti ne dele na privatne i državne već na to da li su kvalitetni ili nisu, da li imaju rejting ili ga nemaju.

Zbog toga nisam imao dileme oko toga da li želim da radim na privatnom univerzitetu, a ideja koju mi je idejni tvorac ovog univerziteta Bogoljub Karić izneo, ulivala je poverenje. Kada me je 1992. pozvao sa ponudom da budem dekan Fakulteta za menadžment, pitao sam ga: “Kakav fakultet želite?” Odgovorio je da želi najkvalitetniji fakultet po ugledu na američke, slične onom na kom sam već radio.

Da li je od početka bilo tako?

- Da budem iskren, bili smo pritisnuti otporom. Imali smo probleme sa okruženjem, konkretno sa mojim kolegama sa državnog univerziteta, mada sam sa njima i ranije radio. Mnoge od njih smo zvali da dođu, ali nisu imali poverenje. Jedan kolega mi je rekao: “Ovako sam zaštićen i niko mi ne može ništa.”

Takođe su često stizale najrazličitije pritužbe, dopisi, ogovaranja, vrlo često neistine...Trebalo je vremena da dokažemo da i Fakultet za menadžment a kasnije i ceo Univerzitet rade po Zakonu o univerzitetu, na isti način i po istim propisima kao i državni fakulteti. Nadam se da smo se konačno izborili za svoje mesto i danas je potpuno drugačija situacija.

Šta pod tim podrazumevate?

- Danas imamo svoje predstavnike u Rektorskoj konferenciji, Republičkom savetu i komisijama koje postoje pri Ministarstvu prosvete. Ja sam član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Ne samo mi već i drugi privatni univerziteti danas rade u sasvim drugačijem okruženju. Trebalo nam je desetak godina da dokažemo da se na privatnim univerzitetima ne dele nikakve diplome mimo onoga što je uobičajena praksa.

Kada je došlo do promene raspoloženja?

- Čim je prva upisana generacija završila četvorogodišnje studije, dakle 1996. godine. Ti studenti bili su naša najbolja referenca. Kada su počeli da se zapošljavaju, kada su pokazali šta znaju u našim i inostranim firmama, postali su naš najbolji reprezent. Mi samo možemo da pričamo šta i kako radimo, ali bez njih to su samo reči.

Kažete da je bilo otpora i među kolegama i u državnim organima. A da li je bilo i među studentima? Da li je na samom početku bilo dovoljno mladih ljudi koji su želeli da daju šansu privatnom univerzitetu?

- Prve generacije studenata su stvarno bile najhrabrije i njima treba čestitati. U to vreme smo na menadžment upisivali 80 studenata, mada smo i kasnije, kada je formiran Univerzitet, zadržali praksu da nikada ne upisujemo preveliki broj. Mislim da je to naša prednost: kada se radi sa manjim brojem, radi se daleko lakše. Imamo mogućnost da radimo mentorski, tutorski, profesori su u mogućnosti da znaju svakog studenta, da ga prate tokom cele godine i da sa njim imaju lični odnos. To su mogućnosti koje ne daje državni univerzitet, jer postoje fakulteti na koje se upiše 1000 ili 2000 studenata. Tu se postaje deo mase koja nije u mogućnosti ni da upozna profesora ili asistenta.

Sada kada imamo veći broj studenata, delimo ih u grupe, dobijaju svoje mentore i rade u malim grupama koje im omogućavaju kontakt sa svakim profesorom. Pored toga, imaju i neke druge prednosti. Recimo, ovde nema šaltera i nema otuđenosti. Mi takođe možemo studentima da ponudimo da ne dolaze ovde da bi prijavljivali ispite već da to urade iz svoje kuće putem Interneta. Mi štedimo vreme studentu. Sve su to prednosti privatnih univerziteta.

Uobičajen postupak ispita na državnim fakultetima je cedulja sa tri pitanja i ocena u zavisnosti od tog odgovora. Koliko je vama bitan sam odgovor ili kokretnije: kada vam dođe student, koliko poznajete njegovo znanje pre nego što počne da odgovara?

- Oko 90 odsto sam siguran u to šta će student znati. Predajem “Informacione tehnologije” i tokom godine toliko upoznam studenta da ne postoji prostor za iznenađenje na ispitu. Tokom semestra studenti imaju čitav sistem provera kroz kolokvijume, testove, praktične radove, seminare i svaki profesor 30. maja tačno zna šta je taj student do tada uradio i koliko je postigao. Sve što je uradio, vrednuje se i boduje. Naravno, student mora da dođe na završni ispit jer je to zakonom predviđeno.

Ako dođe tog dana indisponiran zbog nečeg i ne odgovara u skladu sa slikom koju imate o njemu, da li se ocena daje na osnovu tog utiska ili vaših prethodnih saznanja?

- Na osnovu onoga što smo saznali o tom studentu tokom čitave godine i na osnovu onih radova koje je do tad imao. Ispit je šansa za one koji svoje obaveze nisu ispunili tokom godine i koji imaju priliku da to poprave na klasičnom ispitu. Sve to je u skladu sa Bolonjskom deklaracijom i trenutno na svim fakultetima mnogo radimo na usaglašavanju sa njom.

Šta to podrazumeva?

- Prelazak na sistem kredita i kontinuiranog praćenja studenata tokom čitave godine. Bolonjska deklaracija je sasvim u korist studenata. Ona omogućava i horizontalnu i vertikalnu prohodnost studenata: da odu na drugi fakultet, u drugu zemlju, da tamo polažu ispite, da im se to priznaje na matičnom fakultetu. U okviru toga je i ovo o čemu sam pričao: da studenti sistematskim radom već u toku godine mogu da polože svoje ispite.

Da li je tačno da studenti nisu jedini koji na ovom Univerzitetu dobijaju ocene?

- Tačno je, ocenjuju se i profesori. Ovde se za ocenjivanje profesora koriste isti formulari kao u Ameriken biznis koledž asocijaciji. Na kraju svakog semestra studenti daju ocenu profesorima i asistentima i to je jedan od kriterijuma po kojima se profesori vrednuju i nagrađuju. Veoma nam je stalo do mišljenja studenata, a studenti su vrlo realni.

Vi ste prorektor za naučnoistraživački rad. Koliko vam je polje delovanja kada dobijete generaciju koja je osnovno i srednje školovanje završila u jednom sistemu gde su učenici izuzetno pasivni?

- Mi studente maksimalno uključujemo u naučnoistraživački rad. Naravno, ne može se to uvek, studentima prve godine je potrebno neko vreme da bi se prilagodili. Recimo: kada radimo neke projekte, rukovodioci projekta su profesori iz oblasti koja se radi, ali su studenti uključeni u tim. Uključujemo ih postepeno, prvo one koji su zainteresovani i koji su najbolji. Kroz te projekte oni stiču iskustva jer je to povratna sprega između nastave i naučnoistraživačkog rada. Na kraju projekta se pravi prezentacija i kroz nju se i drugi studenti upoznaju sa tim. Mnogo toga objavljujemo i na našem veb sajtu. Tu se nalaze najbolji studentski radovi i predavanja profesora. To je veoma važno jer kroz najbolje radove studenti stiču sliku o tome šta im je potrebno, a kroz izložena predavanja mogu da nadoknade ono što su iz nekog razloga propustili.

Činimo sve da bismo maksimalno mobilisali, zainteresovali i uključili studente u naučnoistraživački rad. Uvek im dajemo priliku da prezentuju svoj stav kada organizujemo okrugli sto na neku temu.

Vrlo je značajno i to što se u zgradi Univerziteta nalaze tri računarske mreže. Imamo PS salu sa 30 najmodernijih računara (pentijum 4, jaka server mašina) direktno vezanih za Eunet, a ta sala je čitav dan otvorena, sve do 22 časa. Tu studenti besplatno imaju pristup Internetu i svemu što im je potrebno. Podrška informacione tehnologije veoma je jaka.

Kakva je daljnja sudbina diplomaca Univerziteta BK?

- Prema našoj evidenciji, preko 95 odsto diplomiranih studenata je zaposleno, što je sjajan podatak i što nam daje snagu da istrajemo i da dalje unapređujemo nastavu. Nemam tačne podatke koliko se čeka na posao ali moja procena je da to nije duže od tri do šest meseci.

Imate li podatak koliko diplomira od onih koji se upišu?

- Nemamo precizne podatke, ali mislim da je oko 75 procenata. Za to ima više razloga. Jedan je svakako to što studenti plaćaju školarinu, a čim neko plaća, u mogućnosti je i da traži. Ovde su profesori dužni da ispune sve obaveze prema njima, jer takav je ugovor. Na drugoj strani, studenti su motivisani da završe godinu i da ne plaćaju duplo. Takođe, naša obaveza da sa njima stalno radimo, rezultira i daleko većim postotkom diploma.

Kako biste rangirali Univerzitet “Braća Karić” u odnosu na druge privatne?

- Teško je porediti naš univerzitet koji radi samo 10 godina sa najvećim i najuglednijim univerzitetima na svetu, jer je dug proces izgradnje rejtinga. Ali, realno, na ovim prostorima Balkana sasvim sigurno spadamo u vrh privatnih univerziteta. Imam u vidu sve što postoji u Rumuniji, Bugarskoj, zemljama bivše Jugoslavije i mislim da smo veoma visoko.

Danas imamo sve više privatnih univerziteta. Postoji li potreba za tolikim brojem?

- To će regulisati tržište jer ono postoji i kod radne snage i kod univerziteta. Veoma se radujem postupku akreditacije koji sledi iz Bolonjske deklaracije. Na osnovu njega će biti napravljen rejting univerziteta po kvalitetu. Kada ne bih verovao da je Univerzitet BK najbolji od privatnih ne bih na njemu ni radio. Sada imamo oko 50 zahteva za osnivanje univerziteta i normalno je da će neki od njih morati da otpadnu. Ali, to će se regulisati kvalitetom koji budu pružali.

Kakva je situacija na Univerzitetu BK kada govorimo o postdiplomskim studijama?

- Do sada je na Univerzitetu magistriralo oko 75 ljudi, a imamo i pet-šest doktora nauka. Postoje studenti koji su kod nas završili a magistrirali i doktorirali na nekom državnom univerzitetu ili u inostranstvu. Trenutno radimo na uvođenju doktorskih studija po ugledu na univerzitete sa Zapada. Smatramo da nije dovoljno da neko samo prijavi doktorat, sam ga uradi i odbrani, već da mu se omogući i da ide na doktorske studije. Trenutno pokušavamo da ih implementiramo na isti način na koji to predviđa Bolonjska deklaracija.

Kada se to sve pogleda, nemam dileme da ćemo ići samo dalje i dalje.