Vetar kosi sirotinju

Zahvatio je više od deset država središnjeg, ruralnog dela SAD, najteže pogodivši Kentaki, Indijanu, Ohajo, Alabamu i DŽordžiju. Duvajući povremeno i 280 kilometara na sat, mnoge porodične kuće i druge objekte sravnio je do temelja, a automobile - u jednom slučaju čak i školski autobus, srećom prazan - razbacao kao igračke. U izveštajima se to retko ili nikad ne pominje, ali tragični bilans udara tornada koji svake godine, uglavnom između marta i maja, pogađaju Ameriku, svakako bi bio manji da nije nekoliko okolnosti koje s hirovima prirode nemaju mnogo veze. Značajan faktor rizika je pre svega siromaštvo mnogih porodica koje se nađu na udaru razornih vetrova. LJudi tamo često žive u kućama nesolidne građe, obično bez podruma koji su, u odsustvu zajedničkih skloništa, najbolje moguće mesto da se od tornada sakrije; a kad kuće ne mogu sebi da priušte, žive u prikolicama i drugim mobilnim domovima, koji u slučaju teških nepogoda, naravno, nisu nikakva zaštita. Dalje, sistem civilne zaštite, ako i postoji, nije dovoljno efikasan da zaštiti one najugroženije. Pogotovu na tako velikom prostranstvu i u socijalnom okruženju koje nije sklono kolektivnim poduhvatima i preferira uzdanje u sopstvene snage. Kad se sve to tako namesti, sreća je da žrtava nema i više.