Kandidati u nevreme

Višegodišnje čekanje na status kandidata, uz puno uslovljavanja, uspona i padova za Srbiju, pritisaka da završimo saradnju sa Haškim tribunalom, a zatim i onih da napredujemo u razrešenju kosovskog čvora, konačno je rezultiralo prvim opipljivim rezultatom - Srbija je 1. marta dobila status kandidata za članstvo u EU. Razloga za preteranu euforiju ipak nema, jer to je samo prvi, važan, ali nedovoljan korak da bi građani osetili boljitak u standardu ili svakodnevnom životu. Tajming srpske kandidature nikako nije najsrećniji ni za familiju evropskih naroda, a kamoli za one koji to tek pretenduju da postanu. Usred ekonomskog nevremena i vrtloga, koji “usisava” jednu po jednu evropsku zemlju, Srbija neće moći da očekuje investicioni bum kakav su imali Hrvati, Bugari ili Rumuni kada su postajali kandidati niti će odmah moći da računa na veće evropske fondove. Biće uspeh zadržati i postojeći nivo investicija od 1,5 do dve milijarde evra godišnje, pa čak i sadašnje investitore u zemlji, o čemu najbolje svedoči primer tek odbeglog Ju-Es stila. INVESTICIJE Status kandidata komšijama u regionu upravo je doneo najviše koristi kroz investicije - daleko veće od samih evropskih fondova. Tako su se u Hrvatskoj od 2004. kada je dobila status kandidata do 2008. godine strane direktne investicije utrostručile - sa 1,4 na 4,2 milijarde evra. Toliko Srbija nikada nije imala. Investicioni bum u tom periodu doživele su i Bugarska i Rumunija, u kojima su strane investicije bile uvećane čak osam do devet puta. U Bugarskoj sa prosečnih milijardu dolara godišnje do 2004. godine na 9,8 milijardi u 2008. godini, a u Rumuniji sa 1,7 na čak 14 milijardi dolara. „Momenat u kome dobijamo status kandidata je vrlo nepovoljan, odnosno korist bi bila mnogo veća da smo ga dobili pre izbijanja svetske ekonomske krize. U smislu investicija to će značiti da će ovaj mali broj investitora koji šetaju po regionu videti Srbiju u onoj korpi zemalja koje imaju status, što znači da im se minimizira rizik ulaganja. Ipak, sama kandidatura nije dovoljna da privuče investitore. Ona je u svakom slučaju veoma važna, jer u nizu loših vesti koje su nas zadesile - povlačenje Ju-Es stila, prekid aranžmana sa MMF-om, predstavlja dobru vest, koja će usporiti naš ekonomski pad. To je neka vrsta evropskog padobrana bez kojeg bi pad bio mnogo brži i teži”, objašnjava za NIN Ivan Knežević, zamenik generalnog sekretara Evropskog pokreta u Srbiji, napominjući da treba znati da kandidatura nije lek za sve. Dobijanje statusa kandidata je, kako kaže, poput upisa na fakultet - dakle, dobili smo indeks i veliku šansu. Hoćemo li je iskoristiti zavisi samo od nas. Sa njim se slaže i Nikola Jovanović, urednik časopisa „Izazovi evropskih integracija”, koji za NIN objašnjava da ne treba očekivati da se situacija promeni na bolje preko noći, jer je evropska integracija proces koji je u celini povoljan za privredu, ali nema automatizma i instant reakcija. „Teško je evaluirati efekte same kandidature pošto je do sad davanje kandidature i otvaranje pregovora bila jedna faza, a sada su dve odvojene, usled usporavanja procesa proširenja. Tačno je da je evropska integracija „istočnih“ zemalja koincidirala sa investicionim bumom tako da će aktuelna ekonomska kriza sigurno ograničiti pozitivne ekonomske efekte po Srbiju”, tvrdi Jovanović, dodajući da se ovde ipak radi o strateškom izboru. KURS Nekih neposrednih koristi za građane ipak bi moglo biti. Evropski padobran svakako će doprineti usporavanju pada dinara, koji će se nastaviti, ali ne tako dramatično i brzo. Drugi neposredni efekat, kako se očekuje, biće očuvanje sadašnjeg kreditnog rejtinga Srbije, što znači da nam neće poskupeti zaduživanje ni krediti. I to je gotovo jedino što bi građani odmah na svojoj koži mogli osetiti. Iako evropski fondovi nisu zanemarljivi deo priče, po pravilu su precenjeni, a sama kandidatura Srbiji neće doneti veće iznose po tom osnovu. Trenutno naša zemlja dobija oko 200 miliona evra godišnje iz evropskih fondova i taj iznos je utvrđen do 2014. Tada počinje novi sedmogodišnji budžetski ciklus EU (od 2014. do 2020. godine), o kome se upravo pregovara. Činjenica da je Srbija zemlja kandidat popravlja naš položaj u novoj trci za “podelu evropskog kolača”. Prema predlogu Evropske komisije zemlje Zapadnog Balkana trebalo bi da dobiju oko 14 milijardi evra u novom ciklusu, a iako još ne postoji alokacija ovog novca po zemljama, izvesno je da će svota za Srbiju biti nešto veća nego sada. Prema Kneževićevim očekivanjima, Srbija će u prvim godinama (dakle, od 2014. godine) imati na raspolaganju oko 260-290 miliona evra, a na kraju ovog perioda oko 370 miliona evra. Ukupan iznos tokom ovih sedam godina za Srbiju bi mogao da iznosi oko 2-2,5 milijarde evra. Iskustva suseda, poput Bugarske i Rumunije, govore da su u periodu pre pristupanja, sredstva koja su dobijale iz evropskih fondova rasla u proseku za 10 odsto godišnje. Drastičan porast nastao je tek ulaskom u EU, kada su iznosi uvećani pet do deset puta. U sedmogodišnjem periodu od 2007. do 2013. godine Bugarskoj je dodeljeno 6,8 milijardi evra, Mađarskoj 25,3 milijardi evra, Rumuniji 19,6 milijardi evra, a Sloveniji 4,2 milijarde evra. Mnoge od ovih zemalja nisu uspele da iskoriste sva raspoloživa sredstva zbog nedostatka administrativnih kapaciteta. Tako je Rumunija od skoro 20 milijardi evra do sada uspela da iskoristi svega 10 odsto. Sličan problem očekuje se i u Srbiji. Tačnije, i da dobijemo više sredstava ne bismo imali na šta da ih utrošimo jer nemamo projekte ni obučene kadrove za njih. Iako u teoriji status kandidata omogućava Srbiji da uz sadašnja dva pretpristupna fonda - za institucionalni razvoj i prekograničnu saradnju, koristi još tri (za poljoprivredu, regionalni razvoj i zapošljavanje), upravo zbog nedostatka administrativnih kapaciteta za sada nemamo ni tu mogućnost. Veću korist od samih fondova, Knežević vidi u činjenici da će za razliku od suseda, Srbija pregovore o članstvu morati da počne od najtežih poglavlja, 23 i 24, koja se tiču pravosuđa, ljudskih prava i korupcije. “Poučena lošim iskustvima iz Bugarske i Rumunije, Evropska komisija je rešila da sa Srbijom krene upravo od toga. To je odlična vest za građane Srbije, jer korupcija i ljudska prava i njih same najviše tište”, objašnjava naš sagovornik. Upravo ovakvo uljuđivanje i upristojavanje države sigurno će biti najveća korist za građane Srbije, koji sami sa ovdašnjom političkom elitom ne mogu da “izađu na kraj”. Evropski pritisak biće tu više nego dobrodošao. Rusija i carine Kao glavni argumenti protiv ulaska u EU poslednjih dana su navođeni gubitak Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom, kao i dela carinskih prihoda. Međutim, statistika govori da Srbija do sada nije imala mnogo koristi od sporazuma sa Rusijom. Prošle godine je razmena sa ovom zemljom iznosila tri milijarde dolara, od čega je naš izvoz činio svega 600 miliona. Sve ostalo knjiži se kao naš trgovinski deficit, pre svega zbog uvoza energenata. „Niko ne pominje da Rusija pregovara o članstvu u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, a kada postane član, što će biti uskoro, onda sporazum sa Srbijom prestaje da važi. Ne treba da zaboravimo da izvozimo 10 puta više u EU nego u Rusiju i da je EU naše glavno izvozno tržište”, tvrdi Knežević. Prema njegovim rečima gubitak carinskih prihoda ovde se pogrešno tumači kao gubitak privrede, a to će zapravo biti manji priliv za budžet. S druge strane, tvrdi, to će biti poklon građanima Srbije, kojima će uvozni automobili, telefoni i druga roba biti jeftiniji. „Tih 180 miliona evra godišnje ostaće u rukama građana umesto da ode u budžet. Daleko od toga da je to šteta za Srbiju, naprotiv”, tvrdi Knežević.