Sviraj to ponovo, Bah

Vuk će uskoro ubiti poštara. Biće to žalosno, ali lako objašnjivo. Vuk, naime, obožava španskog kompozitora Manuela de Falju. Opus ovog Andalužanina bogat je mavarskim uticajima, a kod Mavara ima legenda o kralju koji je ubio glasnika, donosioca loših vesti. A Vuku od poštara stižu samo loše vesti. „Nisam počeo da sviram gitaru da bih jednog dana bio plaćen milion dolara, nego zato što mi je bilo lepo da se družim sa njom. Očekujem da mi gitara donese samo toliko da ne moram da ubijem poštara. Taman iskočim iz jednih računa, eto ti njega, donosi nove, samo me zatrpava…“ Vuk i drugi muzičari koji su odsvirali ovaj tekst lavinom neplaćenih računa plaćaju dvostruki greh. Prvi su počinili tako što od svoje umetnosti nisu odustali čak ni kada su shvatili da će morati da sviraju po kafićima, barovima, vinarijama, kako bi preživeli. Drugi ponavljaju iz nedelje u nedelju, boreći se da svoj repertoar održe koliko god je moguće pristojnim, sa što manje klišea, što manje „drugova koji su žestoki momci“, „devojaka sa čardaš nogama“ i onih koje će „pojesti sve kolačiće“. Prazni džepovi kazna su talentima koji nisu poput tolikih pametnih kolega pristali da budu duhovni srodnici onih nasmejanih svadbarskih muzikanata, spremnih da gude sedeći na granama koje testerišu veseli svatovi. diplome Pre nego što nam Vuk i njegov duet-partner Nemanja zasviraju, red je predstaviti ih, što njihovi poslodavci zaboravljaju, a ima šta da se čuje. Za Nemanjom (34) je pančevačka muzička škola „Jovan Bandur“, u njegovoj mladosti jedina koja je školovala beogradske gitariste, zatim kursevi kod čuvenog profesora Darka Karajića, lautiste ansambla „Renesans“, čijim je za diplomce predviđenim kompozicijama Nemanja ovladavao još u osnovnoj školi, a potom i niz nagrada na domaćim i međunarodnim takmičenjima – Čačak, Plovdiv, „Petar Konjović“. Vrata zagrebačke muzičke akademije Nemanji je zalupio rat, baksuzluk kakav čoveka čini filozofom. Zato je diplomirao filozofiju, i danas je povremeno gimnazijski profesor. To ga nije omelo da u biografiju upiše i nastup u dresu reprezentacije, i da nas gitarom predstavlja na Danima Srbije u Parizu. Vuk (35) je počeo da svira kasno, u tinejdžerskim godinama, ali je brzo privukao pažnju Nadežde Kondić, violinistkinje koja je, kako poznavaoci kažu, najzaslužnija za to što je beogradska muzička akademija shvatila da gitara postoji. Nakon godina rada pod njenim nadzorom, i Vuku je barikade na muzičkom putu postavila vojska. Kada je skinuo uniformu, mogao se školovati samo vanredno, a za to nije bilo novca. Novca za ovaj gitarski duo nema ni u beogradskom kafiću u kome ih slušamo, elitno smeštenom na Vračaru. Mladi parovi i matori biznismeni, povijeni su nad kafama i svojim pričama. „Jao, živote, pomozi mi“, jada se devojci mladić kome socijalna pomoć života, čini se po odeći, uopšte nije potrebna. Dvojica veterana šapatom pominju nekakve Moldavke i Ukrajinke. Ni njima, dakle, socijalna pomoć očigledno ne treba, a ni muzika. O čemu god stolovi pričali, u prvom su muzičkom bloku ujedinjeni jednoglasnom nezainteresovanošću za majstorske note. Prikladni slučaj je naše muzičare i njihovu opremu smestio ispod televizora na kome je Barselona fudbalski plesala protiv bespomoćnog rivala, brzo i neodoljivo, kao po taktu sjajne Nemanjine i Vukove izvedbe Entre dos aguas Paka de Lusije. Leo Mesi je u kafiću imao svoju publiku. Pako nije. kompromisi „U nekoj idealnoj varijanti svirali bismo Baha, Vivaldija, Pjacolu, De Falju… Klasičnu muziku za gitaru, stvari koje se ređe čuju. Kada, međutim, živiš u konfekcijskom društvu, kada smo svi isti, jednoumlje dovodi do toga da svi gosti prepoznaju istu muziku. Svi su u uniformi, vrlo jednostavni, svi su u farmerkama, da tako kažem, pa im ti daš farmerke da obuku i oni su srećni“, priča Vuk. Drugi Nemanjin i Vukov blok prošao je nešto bolje, zahvaljujući prisustvu planetarno popularnih DŽipsi Kings. Tek je treći zaista razgalio publiku. „Potrebna je bar minimalna obrazovanost u klasičnoj muzici da bi neko mogao da je voli. Gazda kaže ’lepo je to što vi svirate, ali nije to ono što sluša prosečan mušterija koji svrati da popije piće, ’ajde ubacite nešto što je svima poznato’. Tada odsviramo neke popularne starogradske melodije ili šlagere kao instrumentale – Devojko mala, Samo jednom se ljubi, Kaži zašto me ostavi...“, opisuje treći, spasonosni blok, Nemanja. O kompromisima, pošteno do srži, do nepravednosti prema sebi, pričala je i Sunčica (30), školovana violinistkinja koja je usput naučila svirati i klavir. I gitaru. I frulu. Komponovala je filmsku muziku i vrsna je džez-pevačica. Želela bi da beogradska mesta za zabavu ispuni pesmama Bili Holidej. „U najboljem slučaju dotaknem se evergrina. Inače zarađujem klasičnim popom, najčešće domaćim, od Olivera Dragojevića, preko Vlade Georgieva, do Nine Badrić. Pravim ogroman kompromis kako bih preživela. A htela bih da pevam nešto samo malo muzički kvalitetnije, pesme koje imaju više od dva ili tri akorda sirovih emocija…“ Svirka je završena, i Nemanja i Vuk u novčanike stavljaju po 1.500 dinara. Prosek je inače 2.500-3.000. Do 50 evra ili više može se vinuti samo za praznike. Niti su praznici svaki dan, niti se svaki dan može svirati. Na pitanje koja je minimalna zarada, Nemanja kaže – besplatna svirka. U stvari, desi se i ona nakon koje si u minusu. Ona na koju stigneš sa kilom koju si dobio noseći potrebnu opremu, pa sviraš satima, a gostiju ne bude, te naposletku platiš piće koje si u pauzi popio. Prazninu novčanika valjda treba da ispuni zadovoljstvo što uopšte sviraš. „Ako neko ima 30 stolova, i ako su oni puni, po četvoro ljudi, to je 120 ljudi. Neka i meni i Nemanji da po 3.000, to je 6.000 dinara. Kada to podeliš, dobiješ 200 dinara po stolu, što je jedva jedno piće. To je smešno… Zato znamo i ljude koji su završili muzičku akademiju, a prodaju polise osiguranja. Nije ovo lak posao. Ovu razglasnu kutiju nosimo kada sviramo pred manje od stotinu ljudi. Kada ih je više, trebaju nam dve, pa dodaj dve gitare, stalke… Uvek prvo imaš fizičko, pa muzičko, pa opet fizičko...“, duhovitošću se bori Vuk. LJudi koji odbijaju da se udave u muzičkom mulju kažu da gazde muziku shvataju kao nešto što treba da radi njihov posao, da dovede goste, umesto da bude samo poklon gostima koji su već došli. besparica „Naravno da je u interesu gazde da sviraš što više, za što manje para. Sve je svedeno na novac, pa gazda gleda ovako: ako čovek može da privuče mušterije dubeći na glavi, bez sviranja, biće plaćen bolje od muzike. Svirci su sredstvo, to je ugao gledanja, i tu od umetničke muzike nema ništa. Najviše volimo da sviramo, pa stoga i najbolje sviramo, tamo gde vlasnik ne očekuje da od nas ima zaradu, gde je živa, kulturna muzika deo imidža“, objašnjava Nemanja. Zato, dodaje Sunčica, mnogo dobrih muzičara i ne svira. Oforme se, skladaju dobar repertoar, a vlasnik kafića, bara, vinarije uvek je pred njima da ih podseća da to „može malo brže, življe, veselije“. „Mislim da nemamo kad da gradimo muzički ukus. Brinemo o osnovnim stvarima, pa ljudi žele muziku koja ih neće naterati da razmišljaju. Bogataši su nam, pritom, duhovni siromasi. A bogati duhom često su slabo plaćeni, pa ne mogu da izlaze. Ponekad me spasavaju stranci. Dešava se da zapevam nešto što volim, i da me gazda pita ’ko će to da sluša’, ali stranci reaguju i traže da nastavim...“ Vuk je odavno odustao od razgovora sa gazdama. Bah je ljudima dosadan, i tačka. Nema veze, kaže, što mu je muka od „devojke sa čardaš nogama“, makar to bila i lepa pesma, nema veze što želi da je makar jednom ne čuje kad izađe… „Mi muzičari smo specijalan slučaj opšte teorije propasti“, zaključuje Nemanja. Ulični svirači Vuka ste možda nekada videli kako svira na Kalemegdanu, unutar Stambol kapije, gde je „akustika fantastična“. Želeo je da sa violinistom i violončelistom oformi kamerni bend koji bi redovno svirao na Kalemegdanu. „Ako sviraš na ulici, za 80 odsto ljudi ti si prosjak, vidim kako me gledaju. A čim se malo odmakneš odavde, i stigneš u sredinu malo bogatiju materijalno i duhovno, recimo u Hrvatsku, nije tako. U Dubrovniku postoji ulični bend koji se zove Muzikali fjori, i čine ga četiri svetski poznata profesionalna muzičara. NJih država obuče u renesansne nošnje, i ljudi sviraju Šostakoviča, Vivaldija, Mocarta, ozbiljne komade. Hrvatska im, dakle, daje platu i oblači ih, ima nekoga ko o tome razmišlja… A ja sam najsrećniji kada sviram na ulici.“