Ludilo jednog boga

Dijego Armando Maradona, najbolji fudbaler sveta s kraja dvadesetog veka, za života postao je mit u rodnoj Argentini. Fudbalski genije je osvojio svet koji je sebi tražio idola! Kada je surovo stradao, više nije pripadao ni samom sebi. Posle srčanog udara s početka 2000. Dijego je mesecima bio na dezintoksinaciji na Kubi, kod svog prijatelja i obožavaoca Fidela Kastra. U skladu sa životnim opredeljenjem tamošnjeg stanovništva, uradio je, na bicepsu desne ruke, tetovažu sa likom najvećeg svetskog gerilca Če Gevare i sa vidno deformisanim telom pokušao da se vrati u “normalu”...

Maradona je malo koga slušao još od početka svoje profesionalne karijere (1975), kad je imao 15 godina, pa sve do kraja 1997, kad se posle utakmice koju je igrao za”Boka juniors”, ekipu koju je najviše voleo, na kontroli pokazalo da ima tragove droge u krvi. Ovo je bila samo potvrda i nalaz zdravstvene komisije FIFA još na šampionatu 1994. u SAD, sa koga je bio izbačen!

Slavni rimski imperator Julije Cezar je, recimo, uvek kraj sebe imao roba koji mu je ponavljao: “Ne zaboravi da si ljudsko biće, ne zaboravi da si čovek.” Sa Maradonom je bilo sasvim suprotno. Dvadeset godina njegove pristalice, uglavnom iz Argentine i Italije, klicale su mu u neskladnom zanosu: “Ne zaboravi da si Bog! Ne zaboravi da si Bog!”

Maradona je nesumnjivo bio najbolji igrač na svetu u 26. godini kada je sa reprezentacijom Argentine osvojio titulu na šampionatu u Meksiko Sitiju. Tada je započelo veliko medijsko rivalstvo: Dijego - Pele! Kasnije, ispostaviće se, Dijego Armando Maradona osam igračkih kvaliteta nikada nije dostigao, u onom čovekolikom izražaju, Brazilca Arantesa dos Nascimenta, poznatijeg kao Pele! Poslednjih godina, gojazni klovn Maradona, očajnički je želeo da se razlikuje od običnih smrtnika. Beli prah (kokain) postao je njegov najverniji životni saputnik, pored supruge Klaudije i dve kćerke. Uz aferu sa izvesnom Italijankom iz Napulja sa kojom je dobio sina Dijega.

Maradona je morao da podnosi i destruktivne posledice svog obožavanja u sredini koja se nimalo nije ustručavala da ga uništi. Odrastao je sa roditeljima i sedmoro braće u stanu od tri prostorije koje su bile odvojene samo zavesama, u bednom predgrađu Buenos Ajresa. Kada je postao slavan, nije mario za etikeciju. NJegovi telohranitelji nisu bili strogi i ozbiljni pripadnici specijalnih snaga već prijatelji iz detinjstva, iz kvarta, koji su učestvovali u njegovim raskalašnim orgijama sa drogom, alkoholom i prostitutkama. Zato se, valjda, kao sociološki fenomen razlikovao od Pelea koji je bio poštovan, ali u granicama svetskih sportskih krugova. Kao Majkl DŽordan u košarci ili Tajger Vuds među igračima golfa. U Maradoni su se, međutim, ogledali svi, i muškarci, ali i žene.

U Argentini važi običaj da se Maradona upoređuje sa Evitom Peron, suprugom bivšeg populističkog predsednika, generala Huana. Kao Evita, i Dijego se iz siromaštva uzdigao do bogatstva! Koincidencija: rođen je u bolnici koja nosi ime “Evite Peron”. Pored toga, klub njegovih prvih miljenika bio je “Boka juniors”, ekipa “beskošuljaša” u najsiromašnijem delu Buenos Ajresa, prirodnih pristalica predsednika Huana Perona i njegove supruge Evite. “Beskošuljaši” su se smatrali čuvarima društvene pravde u nekom argentinskom savršenom svetu. Kao Evita, i Dijego nikada nije video nesklad između svog lika “šampiona siromaštva” i činjenice da se razmeće bogatstvom. I danas to ne smeta njegovim obožavaocima koji u njemu, kao u Eviti, vide oličenje buržoaskog uspeha kome svi grozničavo teže.

Maradona, međutim, poručuje da nije zaboravio svoje siromašne korene kao i da govori u ime sličnih sebi. U svojoj ekstazi je znao da se novinarima obraća sa: “Ja sam narod.” Večiti buntovnik tokom svih ovih godina često je kritikovao argentinsku vladu, papu, FIFA, predsednike SAD, a jednom prilikom je na novinare pucao iz vazdušne puške kada su hteli da uđu na njegov posed i zatraže intervju. Mislio je da ima neophodnu legitimnost da osim fudbala može da govori i o ekonomiji ili čemu drugom, jer je bio pun taštine. Nije samo zahvaljujući fudbalu osvojio argentinski narod već i svojom direktno optužujućom retorikom. Maradona se služio sloganima, kratkim rečenicama, sličnim onim veličanstvenim dodavanjima lopte saigračima na terenu.

Možda bi Dijego bio uspešan kao i Evita da nije imao dva velika hendikepa: prvi je bio droga, a drugi možda i teži - opijenost uspehom. Kokain mu je pružio iluziju da je natčovek i da bukvalno ništa ne može da ga zaustavi. Zbog osećaja da je supermen Maradona je izvan terena nastavio da igra ulogu javne ličnosti. Promukao, jedva izgovarajući reči, u polukomi, nesposoban da obuzda svoje demagoške impulse, nedavno se ponovo našao u bolnici zbog ozbiljnih problema sa srcem. Posle jedne utakmice svog tima “Boka juniors”, koju je posmatrao iz lože, gotovo je pobegao sa grobareve lopate.

Defile obožavalaca ispred bolnice bio je istovetan kao i sa Evitom pred kraj njenog života. Hiljade ljudi stoje i uporno se dive idolu izvikujući: “Hvala ti, Gospode, za fudbal! Hvala ti, Gospode, za Maradonu!”