Lekovi na poček

Najtraženijeg citostatika, 5-fluorouracila, i dalje nema u svim bolnicama, a redovno snabdevanje očekuje se u maju. Prema projekciji Društva za borbu protiv raka, od malignih tumora bi u Srbiji ove godine moglo da oboli 37.000, a da umre 22.000 ljudi. Učestalost obolevanja od karcinoma kod nas se povećava za 1,9 odsto godišnje, što je i evropski prosek. Ali, dok u razvijenim zemljama mortalitet već deceniju i po opada za po jedan odsto godišnje, u Srbiji je za to vreme porastao za čak 23 odsto. Ono što bi moglo biti najstrašnije jeste činjenica da ove informacije nisu izazvale naročitu paniku – izgleda da su građani navikli na sveobuhvatno urušavanje zdravstvenog sistema. Ko može, pokušava da individualno reši problem nestašice lekova, nabavljajući ih u susednim zemljama. Po 5-fluorouracil odlazi se uglavnom u Makedoniju i Rumuniju. Kriza je nastala zbog međusobnog dugovanja Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, apoteka i veledrogerija. Račun najveće srpske veledrogerije „Velefarm“ više od godinu dana je u blokadi. Dugovi su oko 300 miliona evra, a sva imovina je pod hipotekom, zbog čega je upravo otišao u stečaj. „Velefarmu“, s druge strane, duguju apoteke i medicinske ustanove i to zbog toga što njima RZZO duguje preko 120 miliona evra. U poslednje vreme sa farmaceutskog tržišta sve češće nestaju i proizvođači i veledrogerije. Prvo je bankrotirao „Srbolek“ sa dugom od 50 miliona evra (jedini proizvođač nitroglicerina u Srbiji). Ista sudbina nedavno je snašla i „Habitfarm“ (proizvođač citostatika), a pitanje je šta će biti i sa „Jugoremedijom“ u kojoj radnici kontinuirano štrajkuju. Posrnula „Galenika“ se pridigla, ali njena budućnost dobrim delom zavisi od kredita od 70 miliona evra, koji čeka na garancije države. Od veledrogerija glava, izgleda, ne boli samo „Feniks farm“, nemačku kompaniju koja radi strogo po pravilu „imaš novac, evo i lek“. Tržište lekova u Srbiji vredno je 740 miliona evra, a polovina svih poslova obavlja se sa državom, od koje veledrogerije traže da u kraćem vremenskom roku izmiruje obaveze. Država veledrogerijama plaća čak i za devet meseci, a one dobavljačima za 90 dana. Možda je i ovo jedan od razloga zašto država još uvek nije donela zakon o ograničenom roku plaćanja, koji bi iznosio 60 dana. Ne treba zaboraviti da država u velikoj meri određuje i cenu leka a kao referentne zemlje se uzimaju Italija, Slovenija i Hrvatska. Kada se zna da država za cenu uvoznog leka i dalje drži kurs od 99 dinara, ne čudi što veledrogerije nisu više u stanju da uzimaju kredite čija kamata dostiže i 22 odsto. S druge strane, ministar zdravlja Zoran Stanković izjavljuje da čak 840 miliona evra firme duguju zdravstvu po osnovu neuplaćenog zdravstvenog osiguranja, što zdravstveni sistem dovodi na ivicu normalnog funkcionisanja. Među njima, kako kaže Stanković, ima i velikih, uspešnih firmi, a jedna od njih od 1992. godine ne uplaćuje sredstva zdravstvenog osiguranja. Uprkos ogromnim problemima, za poznavaoce prilika ima rešenja. Kada bi svi uredno izmirivali svoje obaveze, čak i posle 240 dana, sistem bi mogao da funkcioniše, sve do nekih boljih i bogatijih vremena.