Šta udišu ljubavna isparenja

Ona je neverovatno osećajna. Jedino takvo stvorenje i može sasvim da me razume. Kao što razume električne himne iz američkih pedesetih i salonsku dekadenciju iz evropskih tridesetih. Poznaje ona prošlost i izvan enciklopedija. Davno je pročitala ljude u muzejima i galerijama. Jedna pripremljena ličnost, u stanju pripravnosti zbog promena koje veruju u stihiju. Ali ona ne prestaje da čini stvari koje ne podnosim. Kao da ja nemam pravo da budem ljubomoran ako ona ostane sa drugim čovekom. Strategija je važna, vaspitanje nije urođeno i ničije ponašanje nema garanciju. Mogu i ja da budem nestašan, da se igram bartendera u pograničnoj kantini. Da gostima i prolaznicima pričam o rvanju s mamurlukom dok im točim razblažena pića. Sve pevušeći „viski je viski i kada ga smekšaš“. Pobeda uvek dopuzi do tvojih bosih stopala. Ona je napukla i tužan sam, neću da je sledim i skupljam u komadićima. Ona se raspukla tako da mene boli. Nije u redu da to bilo kome bude ispravno. Ona uništava sebe, to joj je neophodno za uživanje. Ja se razvijam i neophodno mi je da pomognem sebi. Ona i dalje radi ono što ja neću. Jede niskokaloričnu sojinu kašu. Guta pilule bez recepta. Pije neohlađene koktele od benzina i acetona. Stondira se po širini i dužini i ne treba joj publika ni društvo. Ja ostajem sam i jedem zdravo zrnevlje u kućnoj zavetrini. Za svaki slučaj ne palim svetla. Neverovatno kakve sve gadosti padaju na pamet ženama koje su sve u životu zaradile same. Nikada nije zatekla minđuše na jastuku, piling-četku na komodi. Majka joj nije kupila jedini prsten koji nosi. Kupio joj ga je frajer koga je srela kod kontejnera kada je krenula da baci đubre u ponoć. Onaj isti što joj je već platio tetovažu, pirsing i vakuumirane uloške. Kako li je uspeo kada je osetljiva kao sumpor. Gadljiva na priče o šopingu, hormonima, telesnim tečnostima, svetiteljima i svetiteljkama. Ona je ničija pričest. Možda zato voli svoj problem. Već godinama pokušava da ga reši, oduševljena što se to nikako ne rešava. Ona nema ružni predosećaj jer ne gleda u izloge. Ona ništa ne mora i ne smeta joj da je nazivaju „raspuštena banda“. Ako ode, otišla je. Zna koji je glavni trik. Biti nedostupan. Pustiti ih da ti se približe i pitaju o raznim nevažnim stvarima. Niko nije voljeniji od nedostupne žene. NJeni parfemi mirišu na šume i more. Mislim da nije lako biti žena. Žene se najpre moraju zaštititi od sebe samih. Prizivanjem očevog duha, silovanjem mašine za pranje veša ili kolekcionisanjem salveta i kravata. Čudni metodi za starenje drevne duše. Sve su one nekada bile uporne u prizivanju dobra. A sada bi da se oslobode svojih fantaziranja i urade nešto korisno. Opipljivije od ispovedanja u nastavcima. Ume ona da bude umiljata, obično kada odšeta od svog trenutnog ljubavnika, kroz špalir rudara koji kopaju tunel ljubavi kako bi položili njen test. I postali jedan od mnogih koji nije kazao „mora da se šališ“ ili „ne možeš da budeš toliko ćaknuta da se ne skloniš od oluje i nevremena“. Svi oko nje se ponašaju kao šlogirani. Kao zabrinuti pustinjaci. Mora da je svaki šlog malo čudo. Ta pometnja u vazda nepoverljivom mozgu; krv koja ne prestaje da kruži i tamo gde je već previše krvavo. Nema više šta da se preda u ime ljubavi. Odanost se meri čoporom pripitomljenih pasa koji pamte svoje besnilo kao svoju prvu ljubav. Ni divlji konji ih ne mogu odvući sa jedine sporedne scene. Gde je samo njoj dozvoljeno da prestane da voli kada joj dođe ili kada je prođe. A kada joj ptice početnice otkriju kako stoji stvar sa pevanjem i vrištanjem, sve uštrojene životinje će već znati šta će biti na kraju njene prebrze balade. Neće ih zamoliti za pomoć dok bude padala i padala, želeći da jednom zauvek legne pored svih onih koje je umorila i oborila. Nema dubljeg spuštanja od tog dizanja.