Osećam se kao ništarija

Nije bilo lako doći ponovo do Frederika Begbedea. Kada je prvi put dolazio u Beograd, pre nekoliko godina, kako bi i ovdašnjoj publici predstavio svoje romane U pomoć, molim za oproštaj i Francuski roman, koji su već uveliko zauzimali kultni status među određenim brojem fanova, Begbede je bio, čini se, manje rasterećen, spreman za dobar provod i priču. U međuvremenu, njegovo područje delovanja znatno je prošireno sa pisane na filmsku umetnost, gde upravo bere lovorike i postiže izuzetne komercijalne rezultate bioskopskom verzijom svog romana LJubav traje tri godine, koji je za samo tri dana zaradio skoro dva miliona evra, čime je ovaj autor dobio novu grupu sledbenika, iako je njihov broj i pre toga bio zavidan. Tako je ovaj nekadašnji televizijski voditelj, advertajzing stručnjak i di-džej, učvrstio svoje pozicije među najintrigantnijim ali i najprovokativnijim, pa samim tim i najvoljenijim evropskim intelektualnim zvezdama današnjice. Zato nas nije mnogo iznenadilo to što smo znatno duže nego ranije čekali njegove odgovore za dogovoreni intervju. „Izvinite na čekanju“, kratko nam je odgovorio u mejlu, dodavši da se slabo seća prethodnog boravka u Beogradu, „što je dobar znak“ za ponovni dolazak i novi provod. I zaista, između njegovog prethodnog boravka ovde i sadašnjeg zvezdanog statusa, izdavačka kuća Buka (Booka) ne samo da je objavila i njegov hit roman LJubav traje tri godine, po kome je postao poznat širom Evrope, već je i reizdala nekada popularnu knjigu 399 dinara, sada logično, zbog inflacije, imenovanu kao 699 dinara. U tom romanu, Begbede se oštro obračunava sa advertajzingom, iznoseći ekscesivnu kritiku i osobeni dokumentarni pastiš, uz sijaset duhovitih opaski na račun sveta u kome živimo, zakrčenog reklamnim spotovima koji diktiraju životne ideale. Čitajući je ponovo, u reizdanju, nakon nekoliko godina, stičemo utisak kao da se nikada ništa neće promeniti na tom polju. Zato smo, na početku razgovora, pitali Begbedea da li će se ikada išta desiti na planu odnosa korporacija prema čoveku kao jedinki? VERA „Ne, ne može se ništa promeniti“, kaže i dodaje: „Veliki sam pesimista o tom pitanju. Kada biste tražili od industrije da promeni svoje ponašanje, to bi bilo kao da joj tražite da izvrši samoubistvo. Ona tu nema svoj neposredni interes, čak i ako je šteta koju trpi jednaka kolektivnom samoubistvu. Apokaliptičnom, naravno“, ističe sa njemu prepoznatljivim cinizmom: „A ako mislite da književnost uopšte može nešto promeniti, kada je globalizacija u pitanju, grešite. Ja sebi ne zadajem tako ambiciozne ciljeve. Samo opisujem ono što vidim, a na čitaocu je da izvede zaključke koje želi.“ Prethodna dva romana, koja su već dve sezone bestseleri u Beogradu, kao i u ostatku Evrope, vrlo su oštra kako prema istočnoj crkvi kao instituciji između ostalog (U pomoć, molim za oproštaj), tako i prema savremenim komplikovanim a površnim ljudskim odnosima (Francuski roman). Begbede kaže da ne menja mišljenja kada su ta dva dela u pitanju: „Ne verujem u Boga, međutim beskrajno žalim što ne postoji“, odgovara na naše pitanje o ličnoj religioznosti. „Ja sam dobar primer koliko su ljudski odnosi složeni. Ono sa čime odrastamo ostavlja neizbrisiv pečat koji nas prati čitavog života. Stalno smo u tom začaranom krugu. Mislim da se detinjstvo nikad ne završava. To je istovremeno i tužno i lepo. Ne tražim izlaz iz njega. Pisati, to znači ostati večni istraumirani pubertetlija.“ A snaga reči koju on iznosi, uticajna je među legijom fanova, koji posvećeno prate njegov rad. Upravo oni često se pitaju kako uopšte stvara jedan takav osobenjak među književnicima: „Pijem, vrtim se ukrug, izađem, pa se vratim umoran, ne napišem ništa, plašim se, osećam se kao ništarija, napušten, sam na svetu i baš u trenutku kad poželim da definitivno prestanem da se bavim pisanjem, odjednom zabeležim neku glupost, prepravim je, iz toga se izrodi ideja o nekoj idiotskoj rečenici, doteram je, i tako sve krene iz početka“, otkrio nam je ukratko svoj proces rada. LJUBAV Ipak, najveće iznenađenje predstavlja njegovo preuzimanje rediteljske palice i to zarad adaptacije sopstvenog romana LJubav traje tri godine: „Šašavi producenti su mi predložili da se okušam u novom zanimanju. Prihvatio sam jer sam radoznao i mazohista!“, kaže odgovarajući na pitanje kako je uopšte do toga došlo. Film koji se čekao sa tolikom pažnjom i koji je zasad, kako kaže, primio isključivo „blagonaklone kritike“ u tamošnjoj štampi, nastao je ipak sa jednom sasvim drugom namenom: „Roman je pisan kao lično iskustvo, što znači da kada sam se ponovo sreo sa tim materijalom, sve sam iznova uradio. Moralo je tako da bude, i film je zapravo nastavak romana. Priču sam promenio, jer ja sada imam petnaest godina više nego u vreme kada sam pisao roman. Tako sam shvatio da sam snimio film kako bih zapravo ispravio knjigu“, kaže Begbede ne želeći mnogo da otkriva šta se u „nastavku“ dešava, sve dok publika to sama ne vidi. I dobro, s obzirom na to da je bio izuzetno kritičan prema braku i bračnoj zajednici, nismo mogli a da ga ne pitamo da li sada veruje u ljubav? Ili i dalje misli da ljubav ima vek trajanja? „Još uvek sam jednako pesimističan. Postoji rizik od zasićenja, a naše potrošačko društvo ne olakšava trajnost jednog ljubavnog para. Međutim, to ne treba da nas zabrinjava: ono što je važno jeste intenzitet, a ne trajanje“, kaže pisac koji je baš zbog sličnih stavova bio svojevremeno proglašen ciničnim erotomanom. „To je lep kompliment“, odgovara kada smo ga na to podsetili. „Ficdžerald je zapravo govorio romantični egoista. Ali to je valjda ista stvar“. Roman LJubav traje tri godine nije prva adaptacija Begbedeovih romana. Pre nekoliko godina film 699 dinara imao je izuzetno zanimljivu celuloidu verziju, u kojoj se čak i sam pojavljuje. Međutim, nas je interesovalo da li je tumaču glavne uloge u tom filmu Žanu Dižardenu, koji je minule sezone za ulogu u filmu Glumac pokupio sva priznanja, od Zlatne palme do Oskara, čestitao na tim nagradama, s obzirom na to da je sam Begbede oduvek bio izuzetno negativno raspoložen prema ceremonijama tog tipa i crvenim tepisima, pišući da ljudi uglavnom snimaju filmove samo da bi bili u Kanu. Na tu našu konstataciju, odgovorio je sa mnogo sarkastičnog smeha: „Čestitao sam Žanu Dižardenu, naravno. Ponosan sam na njega, on mi je prijatelj.“ Svojim dosadašnjim pisanjem, Frederik Begbede je stekao onoliko neprijatelja koliko prosečan čovek ne stigne da upozna ljudi za života. Kaže da ne bi mogao ni da ih prebroji, ali da se situacija pomalo menja: „Vremenom, neprijatelji mog rada postali su sve manje brojni i manje zlovoljni. Stareći, valjda se navikavamo jedni na druge. Ne mogu da se žalim na to što nerviram ljude, kad je to zapravo cilj mog opusa“, završava Frederik Begbede, u sebi prepoznatljivom maniru, razgovor za naš list. Sada nam se čini da film čekamo sa još većim nestrpljenjem. Rado bih se ratosiljao knjiga Begbede se dosad nije libio da otvoreno kritikuje svoje kolege u matičnoj zemlji, ali sada smatra da je problem sa pisanjem postao opšti: „Knjiga je ugrožena kao predmet na papiru i književnost, stoga, polako umire. Ali, ako bi zahvaljujući knjizi još nekolicina ludaka nastavila da sanjari, to bi nešto značilo. Živimo u vremenu brzih informacija. Zadatak je da se pišu kraće rečenice i poglavlja od četiri strane! Što se mene lično tiče, rado bih se ratosiljao knjiga zarad filma. Voleo bih i da krenem sve iz početka, ali moram prvo da smislim šta bih imao da kažem.“