Ko pre do Ivice

Dragan Marković Palma, koji je prešao dug politički put od Arkanovog zamenika do živopisnog evropskog lidera iz srpske provincije, pre četiri godine je prvi nagovestio veliki preokret njegove koalicije predvođene socijalistima jednostavnom ocenom da se patriotizam ne sipa u traktor. Ove godine nije ulazio u političke rasprave o derivatima, ali je uspeo da biračima pruži duhovitiji pogled na pitanje kako se u Srbiji prave vladajuće koalicije. „Pričali su da sam tražio žirafu da bi napravio vladu. E sad ću da tražim dva slona za Loznicu kada se bude pravila nova vlada pa neka se o Loznici priča barem dve godine“, objasnio je Marković, ali nije nagovestio od koga će slonove tražiti, niti ko je spremniji da mu ih da. Pre četiri godine, lider socijalista Ivica Dačić je u kampanji govorio da će SPS ići u koaliciju „samo sa onima koji će prekinuti progon porodice Milošević“ (Politika 9. april 2008) i isključivao mogućnost „svake parlamentarne većine sa DS u kojoj bi se našli Vuk i Čanak“. Zato i u nedeljama posle Đurđevdana ne treba isključivati neverovatne političke obrate - od manjinske vlade demokrata koja bi imala podršku radikala do neverovatne koalicije naprednjaka sa Dinkićem ili Jovanovićem. Politički insajderi, ipak, veruju da se velika iznenađenja ne događaju posle svakih izbora. Reformska Ova koalicija je delovala kao izvesna postizborna kombinacija pre raspisivanja predsedničkih izbora, ali je Tadićeva ostavka, tj. skraćenje mandata, ubacila izvesnu sumnju među socijaliste i liberale. To ne znači da su se Dačić ili Jovanović previše udaljili od omnipotentnog Tadića, ali je raspisivanje predsedničkih izbora samo pojačalo strahovanja od dvopartijske Srbije ili diskretnih dogovora Tadića ili Nikolića. Dačić i Jovanović su shvatili da na putu do nove vlade moraju da se probijaju kroz veliko socijalno nezadovoljstvo birača, zbog čega se ove dve stranke takmiče sa Dinkićem u disciplini bacanja kamena na vladu, u kojoj su bili ili je često podržavali. Treći lider odlazeće vladajuće koalicije dobro zna da njegovu stranku u budućoj vladi želi da vidi samo nekoliko krupnih kapitalista i nijedna stranka. Kombinacija ogromnog budžeta i energije ga je već dovela do ivice cenzusa, zbog čega će se, ako uđe u parlament, Dinkić truditi da postane nezaobilazan faktor u pravljenju vlade. Devedesete Ova koalicija moguća je pod dva uslova - da naprednjaci ostvare solidnu prednost u odnosu na demokrate (pet do deset odsto), i da socijalistima ponude više od Borisa Tadića, uključujući i mesto premijera. Socijalisti su svesni da su protekle četiri godine pametno investirali, jer su popravili rejting u zemlji i inostranstvu, zbog čega će nerado napustiti demokrate, ali bi mogli da se predomisle u slučaju da im naprednjaci daju ponudu koja se ne može odbiti, odnosno da Dačiću prepuste mesto premijera. Neki komedijant slučaj se pobrinuo da bi posebna vrednost bivših Miloševićevih saradnika, u toj varijanti, bila u dobrom imidžu koji su Dačić i drugovi izgradili u Briselu i Vašingtonu. Naprednjaci bi, takođe, umeli da cene redak kvalitet SPS, da mogu da budu pouzdan partner, jer bi ta vlada morala da traje. Sve procene, naime, ukazuju na to da Srbija do sledeće jeseni ili kraja sledeće godine neće isplivati iz ekonomske krize, pa strankama članicama vlade izbori nikako ne bi odgovarali. Pomirenje Predsednik Tadić je već stavio do znanja da bi najradije pravio koaliciju sa socijalistima, koji su se pokazali kao pouzdani partneri, a i sam Dačić bi najradije voleo da se još jednom obavi nacionalno pomirenje, ali bez Dinkića i Vuka Draškovića. Na putu ka idealnoj koaliciji za čelnike dve stranke nalaze se još samo birači, koji ovim partijama ne daju dovoljno glasova da bi sami mogli da prave vladu. Iako istraživanja pokazuju da ta koalicija nije realna, od funkcionera tih stranaka se može čuti da će socijalisti biti najveće iznenađenje izbora, koje će u finišu kampanje uzeti po neki procenat i od naprednjaka, radikala ili DSS i osvojiti više od 15 odsto glasova. Takav rezultat, kao i cena podrške SPS u drugom krugu, nužno bi stavio Ivicu Dačića pred vrata kabineta premijera Srbije. Desnica Ova koalicija je do sada jedina od mogućih koalicija koju su čelnici obeju stranaka otvoreno podržali, najavljujući da će početi razgovore o budućoj vladi posle izbora. Kada je pravosuđe iznenada, posle dve godine zamrznute istrage, izdalo naloge za hapšenja lica odgovornih za paljenje američke ambasade, liderima naprednjaka je poslata poruka da bi koalicija sa Koštunicom u Vašingtonu bila doživljena kao obična provokacija. Da bi takva koalicija bila moguća, Nikolić bi morao da se odupre savetima zapadnih ambasadora, dok bi Koštunica morao da ublaži antievropsku retoriku. Objavljena istraživanja javnog mnjenja pokazuju da te dve stranke ne bi imale dovoljno glasova za vladu, čak i kada bi imali podršku nacionalnih manjina. Sagovornici iz naprednjačkih krugova tvrde da ta istraživanja nisu realna, kao i da je razlika između njih i demokrata znatno veća nego u istraživanjima koja se viđaju po medijima. Velika Lideri dveju najvećih partija su u više navrata saopštili da ta koalicija nije moguća, ali su lideri svih manjih stranaka i dalje skloni da veruju u veliku koaliciju, pa i da u medijima stalno drže otvorenom tu priču. Posle raspisivanja predsedničkih izbora, kao i otvaranja negativne kampanje, velika koalicija deluje kao nemoguća politička misija, u koju doduše veruje deo krupnih kapitalista, a nemaju ništa protiv ni zapadni ni istočni posmatrači, kojima je cilj svih ciljeva na Balkanu – stabilnost. Takva koalicija bi bila dobra jer se od Srbije očekuje promena Ustava, koji bi uvažio „novu kosovsku realnost“, ali i zato što bi vlada sa komotnom većinom mogla lakše da primi nove udare ekonomske krize. A ne bi bila dobra za ogromnu većinu birača tih dveju stranaka.